На Никољдан, 19. децембра 1992. године припадници такозване Армије БиХ из Горажда на кућном прагу свирепо су убили 56 мештана Горње Јошанице код Фоче, међу њима 16 Вишњића, а једна од ретких преживелих из ове српске фамилије Душанка Вишњић, данас Лаловић, прича да још памти лица злочинаца, довикивање и пуцњаву док су покушавали да је ухвате.

Душанка, која је тада имала непуних 18 година, дан уочи Никољдана дошла је на село код бабе и деде да заједно са њима дочека и прослави крсну славу.

Присећа се да је помагала баби и тетки да припреме славску трпезу, а када је запуцало у освит зоре нису били свесни да је то напад.

- Не можеш да верујеш да је дошао неко да нападне село на дан славе, да побије људе само зато што су Срби. Кренули смо бежати унезверени, не знаш ни куда, трчиш, трчиш, трчиш шумама, потоцима и када смо се скупили у близини једног потока угледала нас је група војника, која је већ била кренула да се враћа у Горажде, не знам уопште како сам остала жива - прича Лаловићева.

Према њеним речима, поново су се дали у паничан бег и док су покушавали да умакну метак је погодио њену тетку Гоју Стојановић, која ће потом мученички окончати свој живот, а Душанка је трчећи све време уз груди чврсто стезала бомбу, коју јој је дала бака, са мишљу да зликовцима не падне жива у руке.

- Памтим њихове ликове, и дан данас их видим, чујем их шта причају, вичу, пуцају. У једном тренутку сам, заиста, дошла у искушење да себи одузмем живот када сам упала у неко жбуње из ког у први мах нисам успела да се извучем, али сам некако пронашла снагу да се ишчупам и да преживим - сведочи Душанка, која је тог дана остала без оца.

На крвави Никољдан, масакрирано је 56 Срба, међу њима 21 жену, као и троје деце - Драгану Вишњић од 10 година, њеног три године млађег брата Дражена и двогодишњу Данку Тановић.

Убијени су Драганини и Драженови отац и мајка, стриц, бака и дека, као и Данкина мајка, тетка, ујак, бака и прабака.

Болничар у пензији Славко Ђорђевић тог дана је као главни медицинар хируршког одељења фочанске Болнице у мртвачници учествовао у пријему и идентификацији жртава, међу којима су били и његови сестра и зет Јела и Миладин Вишњић.

- Моја сестра је неколико пута убодена у трбух, а онда у врат да би је што више патили. Зета су исекли, тачније искаишали од стопала до појаса на више места, а онда су му пробили врат. Девојчици Драгани су разбили лобању и када сам јој подигао главу део мозга је био на мојој руци - присећа се Ђорђевић стравичног злочина.

Он већ 27 година чува фотографије измасакрираних жртава у нади да ће оне послужити у судском процесу.

- За Суд не треба ништа друго него да покажемо ове слике како су људи масакрирани, али их нико још није тражио. Ми имамо сазнања ко је учествовао у нападу на Јошаницу, како им је градоначелник Горажда Ефендић пред напад одржао говор на Садби, рекавши да нико од Срба не сме остати жив. У току ноћи су опколили сваку кућу и када је у шест ујутро испаљена светлећа ракета напали су све куће и масакрирали 56 невиних особа - навео је Ђорђевић.

И Лаловићева и Ђорђевић истакли су да је несхватљиво да оптужнице за Јошаницу још нису подигнуте, поготово што се знају имена наредбодаваца и командира на терену.
- Док сам жива, причаћу о Јошаници, то је моја људска обавеза, али чињеница је да 27 година, без обзира колико смо давали изјаве и Тужилаштву БиХ, а пре тога и Тужилаштву у Требињу, овакав злочин стоји у фиоци. То је брука и срамота за судство и за људе који тамо раде. Ми њих константно напомињемо, али увек добијамо исти одговор - истрага је у току - додала је Лаловићева.

Пре четири године, преживели мештани су уз помоћ добрих људи почели да граде цркву у спомен јошаничких мученика, и то на земљишту које је поклонио Љубан Вишњић, којем су погинули родитељи, два брата, снаја и двоје деце од брата.

- То ће бити молитвено место сабирања свих нас преживелих и наших потомака. Ако се Суд оглушио, ми не дамо да избледи сећање, то је неки наш вид борбе - навела је Лаловићева.

Она је додала да је, захваљујући добрим људима широм Српске и иностранства, црква покривена и тренутно се раде свод и патос.

- Након тога ће уследити постављање иконостаса, који ће бити поклон једне дивне жене из Немачке Хелге Фукс. Она је постала борац за Јошаницу и прави пријатељ Фоче и Јошанице - истакла је Душанка Лаловић.