КАДА су далеке 1969. године четири никшићка другара - Војислав Мијушковић, Бранко Павић, Владо Вуковић и Бранко Ђуровић решили да учврсте своје пријатељство, досетили су се да би то било најбоље кроз један дан у години који ће бити само њихов и ничији више. Отели су календару 2. јануар, који се потом отегао - целих педесет година!
Из "четири точка", како је дружина понела име, родило се Удружење "2. јануар", и оно се с временом ширило, а члан је могао постати само рођени Никшићанин "од имена и презимена". И то пола века сабрало се у књизи "Звоно другог јануара" Војислава Мијушковића.

ИЗМЕЂУ корица дефилују бројни ликови, знани и незнани, људи који су обележили једно време, а и касније - Будо Симоновић, Милан Стојовић, Мирко Лале Дамјановић, Љубо Канкараш, Велизар Касалица, Јелена Међедовић, Стеван Мишо Поповић, Владимир Кнежевић, Јеврем Гајо Дубљевић, Дражен Међедовић... Нажалост, како то и бива, живот донесе и однесе, па тако је и ово друштво однедавно спало на "три точка", јер се у вечност преселио Владо Вуковић, "ризница никшићког духа и културе".

- Почели смо давно, још у доба "диктатуре" наше младости, оних великих идеала, романтичарског заноса, звезданих година. Отели смо календару 2. јануар за наш дан. Први нисмо могли јер је општенародно власништво, а све даље од 2. јануара некако нам је било испод нивоа - каже Војо Мијушковић, који је у "своје време" обављао низ одговорних друштвено-политичких функција, а као новинар сарађивао са "Вечерњим новостима", "Борбом", "Комунистом" и другим, објављивао књиге, док му груди краси Орден рада са сребрним венцем, а витрине бројне плакете.

КАКО је време одмицало из "усијаних" момачких глава "четвороточкаша" полако су нестајали идеали.

- Да, и звездане године, младост, држава у којој је све то створено. Али, остало је пријатељство, људи који су једни другима додавали руку. Ако је у целом двадесетом веку било уопште звезданих периода онда је то неких двадесетак година, од половине шездесетих до друге половине осамдесетих. Нису ни то године бајке - било је и тада друштвених и социјалних проблема, радничке печалбе и протеста младих, али у односу на периоде пре и после, те године јесу звездане - говори Мијушковић, додајући да је друштво "2. јануар" њихова прича, а не неких других, о њиховом времену у којем су стасавали, бивствовали, друговали и друмовали.

Војо Мијушковић

А кроз књигу провејавају разноврсни догађаји из "срећног времена", звездани и потоњи идеали, усуди, анегдоте... Забележене су многобројне догодовштине које актери испредају на свој начин.

ПОСВАЂАЛИ се на Мокром, један Гузина и комшија Чворовић. Бежи Гузина око плота, а за њим се стуштио Чворовић и кад год га стигне одвали га ногом у задњицу. Посматра то Радован Бећировић, чувени песник и у стих претвори:

- Гузина се око плота крије, а Чворо га у презиме бије!

У руднику боксита у Сеоцима, у кухињи, радила је једна Граховљанка. Њена пријатељица имала ванбрачно дете са неким Жупљанином који га не признаје и ствар дошла на суд. Позвали Граховљанку за сведока.

- Знате ли ви да су се њих двоје забављали? - пита је судија.

- То не знам, али се јесу лијепо гледали! - одговара Граховљанка.

- А знате ли да су имали између себе - секс? - још је конкретније питање судије.

- Шта ви је то, господине судија? - би јој питање непријатно.

- Ваша другарица се позвала на вас, да ви знате да су се њих двоје ј.....? - судија је упростио језик.

- Ух, господине судија, ја не знам ни ко је мене ј...., а не њу! - она ће!


ДОЧЕК ЗА ЉУДЕ

ОТИШЛИ у Голију, код Љуба (Канкараша), ја и Вејо Касалица... Између осталог Љубо нас сврати код једне старице да нам објасни како је витална и како сама одржава имање. Баба нас прими и пита шта ћемо попити. Ја кажем - било шта, а Вејо, да се нашали, тражи: - Имаш ли "хајнекен"? Баба не зна шта је то, па узесмо сви по вињак... Глумац, ко глумац наставља са шалом, па каже баби: - Бако, код нас је обичај, кад људи дођу у кућу, да се нешто нареже... Гледа га баба, па му одговори ко с нокта: - И код нас ти је то исто синко - кад дођу људи! Глумац није више ниједне проговорио до Никшића.

ВИДОЈЕ И ЗЕКАН

НЕГДЕ 1975/1976. године, када је Видоје Жарковић био у посети Никшићу, обишао је и своје родно сместо Недајно у Пиви. Пошто до његовог села није могао доћи аутомобил, увек би сељани за њега обезбеђивали коња седланика. И баш те године, након повратка из Недајна, окупили се политичка структура и привредници у Никшићу, око Видоја, и опуштено, након пословних разговора, разговарају о свему. Видоје опуштено разговара, причају се разне анегдоте, а Видоје исприча једну и на свој рачун. Каже да су га и тада Пивљани сачекали и довели му коња седланика, као увек. Кад је дошао у село, један дечак, који је имао десетак година стане испред Видоја, па ће рећи: - Ја знам ко си ти - ти си Видоје! -Како знаш? - питао је Видоје. - Знам, познајем те по Зекану! Сви су се слатно насмејали, а Видоје је причу поновио више пута и увек са наглашеним одушевљењем.