ДИКА Радовић, девојачко Вересија, била је шеста млада у кући Лазара Радовића који је са супругом Милицом изродио шест синова и седам ћерки. Када се најмлађи Славко, 1968, оженио поменутом Диком, у заједничком домаћинству - у једној кући у чију се кухињу улазило кроз двоја наспрамна врата и из четири собе - већ је живело 25 Радовића. Дика је била 26. члан, па је домаћин одлучио да синове и снахе раздвоји, ћерке поудаје, а имање и собе раздели. Само је пространа кухиња остала заједничка, без преграде.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Бијело Поље: Којим путем до џамије?

- Свако од браће је добио по пар волова, прадеда Лазар је задржао јахаћег коња, а остала два су свима била на располагању, по потреби. Славко и Милош су са својим супругама и децом остали уз оца и мајку у породичној кући, али подељени тако да је свако од њих имао свој шпорет, засебан улаз и сто. Друга браћа су се са породицима преселила у помоћне објекте и започели градњу четири куће. До Дикиног доласка, нас 25 је ручало у истој кухињи, а столови су спајани само поводом крсне славе Светог Ђорђа. Сада, кад је и Дика умрла,кухиња је остала без домаћице - каже Лазаров унук Момир Радовић, иначе становник Рудог.

А, баш на сахрани поменуте хероине некадашњих породичних задруга се чуло и то да се браћа никада нису споречкала. Слагале су се и јетрве, јер је у селу које је струју добијало из Србије, телефон из Рудог, а припада Општини у Чајничу све под контролом држао домаћин Лазар Радовић.