ЗАГРЕБ

ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА “НОВОСТИ”

КАМЕНИ зидови без крова, путеви зарасли у коров, камен на камену - тако изгледа Голи оток данас, седамдесет година од доласка првих логораша. Од 11 милиона стално насељених острва у свету, Голи оток данас нема ниједног становника, а десетак бивших логораша, колико их је данас још живо, тешко да ће дочекати да место бившег затвора постане спомен-подручје.

Већ се пуних 15 година води спор између општине Лопар и града Раба, коме припада Голи оток, а без судске одлуке не могу да се користе европски фондови за пројекат који је дуго на чекању.

- Желимо да Голи оток постане место где ће долазити млади људи, учити о прошлости. Припремили смо неколико пројеката који предвиђају да се овде уради хостел и простор за разне семинаре, постоји и занимање Европе да се крене у реализацију, али засада све стоји, јер се не зна ко је власник острва - каже, за "Новости", Дарко Бавољак, председник Удружења Голи оток "Анте Земљар".

Прочитајте још - Пре 70 година стигли први осуђеници на Голи оток

Наш Алкатраз, место на којем су логораши властитим радом, без механизације, подигли камене зграде, и после затварања доживео је чудну судбину. Две највеће хрватске политичке странке, ХДЗ и СДП, натезале су се годинама око територијалног разграничења, кројећи границу по местима где су имали више својих симпатизера. Тако је поново жртва постао Голи оток, који није припао никоме, а држава је заборавила на бивше логораше.

- Догодио се чак апсурд да су, на неки начин, рехабилитовани тешки злочинци који су уз политичке затворенике били на Голом отоку, а они су заборављени - тврди Бавољак.


Данас је могуће обновити пет зграда које су изграђене на начин да су логораши вадили камење из стена и уградили их у зидове.

- Било је то као у египатско време, када су грађене пирамиде - каже Бавољак, показујући изворне нацрте из 1950. године, који би могли да послуже за обнову објеката. У међувремену је дословно све са Голог отока однето, од ве-це шоље, до прозора и олука, остала је само табла на којој за оно мало посетилаца који дођу бродом пише на неколико језика "добродошли". Острво несреће је пусто, делује готово злокобно као у време када су овде довођени затвореници из целе Југославије. Њихове судбине описане су у многим књигама, а један од логораша, Словенац Радован Храст, који је био на првом броду за Голи оток, каже да је то било место са којег није могло да се побегне.


- Ту су били официри ЈНА, комунисти и сви они којих се Тито највише бојао - каже Храст, који, због поодмаклих година, није пре неки дан могао да дође на обележавање седамдесете годишњице логора.

Данас на Рабу, тек понегде, може да се купи сувенир који подсећа на Голи оток, а једна од коноба носила је назив "Пржун", како Далматинци кажу за затвор, и то је отприлике све. Сви који су учествовали на недавној комеморацији слажу се да је време да се Голи оток претвори у меморијално-едукативни центар. Божо Ковачевић, бивши хрватски амбасадор у Русији, чији је отац био један од затвореника, каже да је организација логорашког живота на Голом отоку била другачија у односу на сличне затворе у то време.


- Разлика је у томе што је постојала нека врста самоуправе унутар логора, а специфичан је по томе што то није био "камп смрти", већ су људи робовски радили. Израђивао се ту и висококвалитетан намештај који се извозио у Америку и Мексико, а робовским радом затвореника градили су се и погони за производњу делова за бродоградилишта - каже Ковачевић.

За бившег дипломату Голи оток може да се упореди са католичком инквизицијом, а незаинтересованост хрватских власти тумачи чињеницом што жртве нису у фокусу интереса и потреба садашње државе.

- За ову власт конвертибилне су друге жртве, Хрвати католици, а други их толико не занимају - каже Ковачевић.


На Голи оток у току лета дође мали број туристичких бродова, гости су заинтересовани и све сликају, уз питање када ће ту бити изграђени луксузни хотели.

- То је и питање које се вуче годинама, хоће ли Голи оток постати нова туристичка мека и ризорт за богате, или ће ту бити уређен меморијални центар. Ми сматрамо да Голи оток никако не сме да се претвори у туристички забавни парк - каже Дарко Бавољак.


Туристи у обиласку Голог отока


СРАМОТА ДРЖАВЕ

- НИШТА нисмо до сада урадили да патњу логораша обележимо на достојанствен начин, и то је срамота ове државе. Владајуће структуре окрећу главу од онога што се на овом острву догађало, а ми не желимо да нестане у многобројним прекрајањима историје, или у бетонизацији и апартманизацији агресивног туризма - каже Дарко Бавољак.