Логор за децу или дечји дом?

На сајту (www.hakave.org) Хрватског културног већа из Загреба (ХКВ) постављен је 6. августа позив на научни скуп који ће се поводом Свеевропског дана сећања на жртве свих тоталитарних и ауторитарних режима 20. века одржати 23. (дан сећања), 25. и 26. августа ове године на тему "Дечји дом за ратну сирочад у Јастребарском, 1941-1947".

Случај је хтео да сам пре месец дана био промотер књиге - рецитала др Вјере Рашковић Зец (сестре академика Јована Рашковића) "Латице једног цвијета", посвећене управо страдању козарачке деце у концентрационом логору у Јастребарском, у којој ауторка на основу дугогодишњег личног истраживања, што подразумева и разговоре са бившом децом логорашима, описује "мучеништво малих заточеника и о племенитом подвигу једне дивне жене - Диане (Обеxер) Будисављевић" (цитат из рецензије) у том јединственом логору за децу у Другом светском рату.

У први мах нисам ни помислио да поменута књига и научни скуп говоре о истој установи.

Но, прочитавши позивно писмо ХКВ и приложени текст-интервју "Анте Бељо: Истина и монструозне лажи о Дечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском 1941-1945." од 9. августа, постало ми је јасно да је "концентрациони логор за децу" "еволуирао" у "дечји дом за ратну сирочад".

Наиме, у позивном писму се наводи да је ова тема одабрана "у сврху утврђивања истине о ратним страдањима ове најнемоћније, па уједно и најугроженије категорије ратних страдалника, истине о бризи о њима оних који су у њој суделовали, а на посебан начин словеначких и хрватских часних сестара милосрдница и словеначких свештеника лазариста који су водили бригу о жупи Јастребарско и дечјем прихватилишту".

А ту "истину" у поменутом интервјуу износи извјесни Анте Бељо, члан Управног одбора ХКВ и "координатор пројекта". Ево неких нагласака из тог интервјуа:

На Козари су партизани и четници до краја 1941. заједно ратовали против НДХ, али је међу њима почетком 1942. дошло до отвореног рата који је резултирао паљењем села која су подржавала четнике и протеривањем њихова становништва; деца из запаљених села завршила су у шумским збеговима који су трајали месецима, од којих је велики број збринут најпре у Јасеновцу и Градишки, одакле су, њих "између три и по до четири хиљаде, а можда и више", крајем јула и почетком августа 1942. стигли у "дом за сирочад у Јастребарском"; сирочад је била јако неисхрањена и боловали су од разних болести, попут тифуса, па им је требало посветити велику негу; у Јастребарском су часне сестре почеле лечити ту децу и на крају је само око 17 одсто те деце умрло, док је остатак од тог великог броја којег су оне примиле био спасен.

Партизани са Кордуна и Козаре 26. августа 1942. године проваљују у дом у Јастребарском и изводе око три и по хиљаде деце с Козаре, од којих узимају старију мушку децу у доби између 10 и 12 година, а млађу остављају по шумама, па су их сељаци касније поново вратили на бригу часним сестрама; многа од њих била су удомљена код породица у Хрватској, које су их и школовале, од којих велики број и данас живи по читавој Хрватској, док су они које су одвели партизани гинули као партизански бомбаши, а преживели су били "пратиоци" Хрватима враћеним са Блајбурга.

Групе такозваних антифашиста сваке године тамо организују комеморацију за ту страдалу децу уз навођење истих лажи које су наводили крајем 1945/'46, што је "једноставно страшно слушати након толико времена, уз бројну литературу, и стварну истину о тим догађајима". Зато су, објашњава Бељо, одлучили ове године, "баш на дан европског сећања на све жртве тоталитаризма, јер овде се ради о тоталитаризму и фашизму, немачком нацизму, те комунистичким злочинима који су сабрани и начињени над том невином децом на штету хрватског народа и часних сестара", одржати један овакав научни скуп на коме би се ова тематика свестраније обрадила и штампала у зборнику који ХКВ намерава издати пре идуће 75-годишњице.

Ово што ради ХКВ је наставак ревизије историје и рехабилитација усташтва и НДХ у дословном смислу значења тих појмова, иза које стоје угледни научни, друштвени, културни и црквени делатници познати и у Хрватској и ван ње, који неспорно имају велики утицај на хрватско "пучанство". Оно што нас Србе из Хрватске и бивше РСК, али и Србе генерално и државу Србију као матицу, треба бринути, јесу врло изгледне последице оваквих "истина" које се неминовно преплићу са данашњим односом хрватске државе према Србима јер оправдавају све злочине почињене над њима и за вријеме НДХ и у такозваном домовинском рату деведесетих. Ако им се не супротставимо аргументованом истином и на време, могли би у томе и успети.