РИМ: Специјално за “Новости”


62 посто Италијана има пост-трауматски стрес од корона вируса и потребу да му укаже помоћ психолог или психоналитичар после почетка отварања кућних врата иза којих смо били затворени више од два месеца, помоћ како за себе тако и за децу и младе у пубертету.

То је резултат првог истраживања урађеног на великом узорку интервјуисаних грађана из којег је произашла невероватно озбиљна слика поремећаја на психолошком плану у понашања грађана и тумачењу како наставити живот после карантина у „новој нормалности“.

Синдром куће („синдром капана“) толико је доминантан да ће за свако објашњење таквом човеку бити потребно доста времена уз стручна лица како би се објаснио поступак и учинио напор да се постане рационалан и да се повери логици а не доминацији страха, као примарне емоције и узнемирености. У томе емоције играју фундаменталну улогу како обуздати себе и одбранити се у будућем преживљавању којем треба дати смисао.

Јер, ако се не савлада страх од Ковида-19 који је постао незустављиви грабљивац, ризикује се манифестовање понашања која су импулсивна, френетична, ирационална, или депресивна, јер се свака ситуација перципира као ризична и алармантна а ако се изађе из куће и сусретне са реалношћу по таквим особама то није безопасно. У свом том низу доминира несигурност и страх за будућност, а зове се опасност од заразе.

Ситуација је потпуно нова, психолози подсећају да човек није рођен да може дуго да држи ситуацију која се зове бити на опрезу или да издржи тензију у дугом периоду, долази до прекомерне забринутости за сопствено здравље и најмањи симптом почиње да постаје „недвосмислени“ сигнал за инфекцију од корона вируса. И опет се враћамо на синдром куће, тамо је „најсигурније“. Свачији лимит издржљивости је различит.

Мере опреза већ постоје, придржавамо их се месецима и лимитирана доза будности довољна је да се живи, да се врати у иоле нормалан живот, без губљења луцидности. Једна изјава интервјуисаног је истински доказ губљења луцидности: „Зашто бих излазио сада у као неки живот а онда опет за који месец затварање у кућу, корона вирус ће се вратити на јесен“, иако то нико поуздано не зна.

Све је почело када су нам санитарне власти затражиле да се изолујемо остајући у кући и да се излази само због две неопходне потребе, куповина хране и лекова, тада је страх да ће се остати без хране направио редове пред самопослугама, и то је био први страх, и почела је већ једна врста психозе са умноженим негативним ефектима, друга врста узменирености је била трагање за куповином што више маски за лице, непотребних јер нисмо ни излазили много па их користили, а нестале су за оне којима су биле неопходне, оболелим.

Прочитајте још: Како је корона ОБМАНУЛА италијанске лекаре: Руски стручњак у Бергаму открио где су ПОГРЕШИЛИ и по чему је "њихов" вирус ПОСЕБАН

Тај проблем колико је корона вирус утицао на наш ум истински је потцењен и сада су се у покрет ставили психолози да помогну истовремено и деци и њиховим родитељима, јер они су ти који су до сада издавали деци решења или наређења и објашњавали шта не смеју а сада треба разумним и постепеним увођењем адекватних речи да их убеде да се врате радости живота, игри, дружењу, својој социјалној средини, на неопходној дистанци. Родитељ је тај који треба без алармизма да им сугерише сада нешто друго, другачије.

Дизоријентацију деце и младих треба претворити у оријентацију исто као и одрасле. Јер су одрасли ти који су ширили алармизам а сада треба да се опораве од тога најпре они да би се опоравила деца.