Мај 23. и 19. јул 1992. године представљају датуме који су на најтрагичнији начин ударили печат савременој историји Италије, масакр у месту Капаће на путу према Палерму и потом у улици Д'Амелио у Палерму, атентати које је извела сицилијанска мафија „Коза ностра“, у којима су изгубили животе тужилац Ђовани Фалконе, супруга и три агента обезбеђења, а 57 дана касније тужилац Паоло Борселино и пет агената из обезбеђења.

То су дани од када започиње нова етапа у борби против мафија у Италији, нови начин истраге и спознаје о њеном повезивању, о коренима пуштеним од југа до севера земље и у иностранству, дани који су жртвама оних који су служили држави без остатка, са свешћу о припадности институцијама, означили почетак суштинског истраживања структуре и организације „Коза ностре“, мафије која је већ била пружила своје пипке као најстрашнија социјална звер, погубна по државу, заједницу, појединца, а та иста држава била је потценила тежину и величину те пошасти.

Сећање под називом „Палермо зове Италију“, никада актуелније него данас због масовног похода разних мафија у Италији у време корона вируса и у урушеној економији, сећање на „штафету смрти“, на „низ смрти“, на сахране једну за другом са питањем ко је следећи. А започело је много раније у Палерму, већ од 1980. године отвореним ратом међу мафијама, свака три дана у главном граду Сицилије бивао је један мртав, на крају је број жртава износио 1.200; цифра из једног грађанског рата. Тако се откривају и редови мафијашких припадника „шефа шефова“ Тото' Риине јер иза тих убистава стоје „вилани“, сељачине, простаци, њих 70 из места Корлеоне у близини Палерма, ненадмашни у изузетном насиљу и начину на који су деловали, без премца и у дотадашњој суровости Коза ностре.
Држава тек 1982. шаље у Палермо префекта којег убијају већ у септембру, Тото' Риина директно изазива државу, следе нова убиства и тако је све кулминирало једним од најстрашнијих мафијашких злочина савремене историје којег је починила „Коза Ностра“, 1992. године и који је остао
неизбрисив у колективном сећању.

Ђовани Фалконе и Паоло Борселино сусрећу се на заједничком послу 1983, започињу сарадњу у истрагама, пријатељи од дечачких дана, обојица Палермитанци, изузетног образовања, постају сувише незгодни за Коза ностру са новим начином склапања мозаика мафијашких веза и послова, тако је уследила одлука босова како их спречити у томе; „крунишу“ је најпре масакром 23. маја 1992. у којем гину Фалконе, супруга и његова верна пратња која га је штитила годинама, са 500 килограма експлозива којим мафија шаље држави најјачу поруку. А потом, 19 јула, његов најближи сарадник и пријатељ тужилац антимафије, Паоло Борселино и пет агената, аутобомба са 100 килограма експлозива телекомандована са даљине.

Остаје за историју и за данас, као што се од 19. до 23. маја прича на разним тв каналима, у штампи, документарним записима, сведочанствима савременика, сведока, преживелих, преносити младим генерацијама то крваво искуство, а старијима да се подсете како је изгледала потпуна посвећеност друштву у борби против организованог криминала, да подсети и институције колика је њихова одговорност у том жртвовању оних које нису адекватно заштитиле тих година, тужиоце на првој линији у истрази о пословима Коза ностре „мафијашке организације паралелне са државом“.

Фалконе и Борселино први су који идентификују Коза ностру као капиларно организовану мафију у време када се још негирало постојање организације и мешало са међусобним обрачуном банди, увели су метод у истрагу који се показао ефикасним што је јасно потврдио касније у макси судском процесу први значајни мафијашки сведок-покајник Томазо Бускета, касније и други сарадници правосуђа. Истрага је у макси процесу резултирала хапшењем 475 мафијаша и њихових следбеника, пресуда која је омогућила судијама да осуде на доживотну робију целу стратешку дирекцију Коза ностре. Сицилијанска мафија је тако ослабила али није и истребљена, удружила се са другим мафијама и кренула даље у земљи као и новим светским путевима у разним пословима.