МИЛАНО ОД СПЕЦИЈАЛНОГ ДОПИСНИКА


МИЛАНО делује нестварно: на улицама више нема људи, тако да град подсећа на Де Кирикова платна; нестали су аутомобили, трамваји ретко саобраћају, тако да више нема потребе за увођењем еко-викенда ради мање загађености ваздуха.

Новонастала тишина је некако чудна, готово злокобна, јер се сви пренемо када зачујемо сирене Хитне помоћи, које учестало упозоравају да се нешто гадно и опасно дешава. Поготово када помислимо да свака та сирена уједно значи да се у том тренутку неко у тим болничким колима бори за живот.

Више не одмахујемо руком, не смејемо се и не говоримо: Ма, није то ништа. Грађани су уплашени и, за дивно чудо и можда први пут, дисциплиновано слушају државне директиве.
И не само да се не буне већ и замерају властима што у првој недељи епидемије, од 21. до 28. фебруара, када је био регистрован само 821 случај, није одмах реаговала, увела строге ванредне мере и тако спречила апокалиптично ширење заразе.

После прва четири случаја, која су у Италији регистрована 21. фебруара, сутрашњи биланс је био нових 17, а затим: 58, 70, 80, 93, 148, 180, 171, 228, 528, 258, 428, 443, 590, 620, 1.145, 1.326, 1.598, 529, 2.076, 2.249, 2.116, 2.795, 2.853, 2.470, 2.989, 2.648... И тако до данашњих нестварних бројки о броју оболелих и умрлих. Све прогнозе када ће се ово зло завршити врло су неизвесне.

Ситуација у Италији је врло озбиљна, озбиљнија не може да буде јер су болнице препуне и у њима више нема места, чак ни по ходницима оспособљеним за импровизоване шок-собе.

У Бергаму, градићу са 130.000 становника и тренутно највећем италијанском жаришту инфекције, дневно у просеку умире око 50 људи, а локални крематоријум више није у стању да спаљује све покојнике, тако да војска организује превоз блиндираних металних сандука до крематорија у суседним општинама.

Медицинско особље је на крају снага и као испомоћ су стигли и пензионисани лекари. Недостаје медицински материјал, заштитна одела, маске, респиратори...
Италија је још на почетку кризе затражила хитну седницу врха ЕУ поводом ванредне ситуације, али је захтев одбијен због хитног састанка Урсуле фон дер Лајен са Гретом Тунберг. Следећа седница заказана је за 16. март, али је из непознатих разлога одложена за 26. март. У међувремену, стигла је помоћ из Кине, Русије, Венецуеле, па чак и са Кубе, али од Европе ни трага ни гласа. Осим ако као помоћ не рачунамо око 1.000 хируршких маски које је директор миланске инфективне клинике Сако одмах бацио пред ТВ камерама, показавши један примерак и притом изјавио да тако нешто до сада у животу није видео у питању је буквално био комад тоалет папира са два прореза са стране.
Коначно је освануо и фамозни 26. март, а велики италијански евроентузијасти су се искрено понадали да ће овога пута ЕУ бити на висини задатка - ако ни због чега другог онда барем због властитог опстанка, с обзиром на то да постоји реалан ризик од пропадања европског сна за већ ионако климаву бриселску бирократску структуру.

Одржана је видео-конференција Еврогрупе, министара финансија Уније, која би могла да послужи као идеалан доказ да црна реалност често превазилази и најцрњу машту највећих евроскептика. Уместо конкретне помоћи, Италији је запрећено да нема говора о некаквим финансијским уступцима, прекорачењу дозвољених ЕУ параметара јавне потрошње, а још мање о некаквим корона обвезницама за ванредну ситуацију. Најгласнији међу јастребовима из богатог северног блока (Аустрија, Холандија, Финска, на челу са Немачком) био је холандски министар финансија Вопке Хокстра, који је шпагети бојсима запретио:

- Европска комисија мораће да се позабави земљама које инсистирају на корона обвезницама и да прецизно утврди разлоге зашто њихов буџетски простор није у стању да адекватно реагује на економски утицај кризе.

Одмах му је одгворио ЕУ комесар за економска питања Паоло Ђентилони, рекавши да више немамо времена за дебате ко је најбољи ђак у разреду у ситуацији када у Италији људи масовно умиру.

- Помоћ је хитно потребна, а ми више немамо аргумената да нашим грађанима погледамо у очи и да их и даље убеђујемо да има смисла да оваква Европа опстане.
Састанак је потрајао до касних ноћних сати, завршен је жестоком свађом и дефинитивном поделом на два блока: медитерански Југ (Италија, Шпанија, Португал и Француска) и калвинистичко ригидни и неумољиви Север.

А Италија је економски блокирана - нико ништа не ради из простог разлога што не сме да излази из куће. Чекати данас и у реду пред касом у самопослузи је својеврсна привилегија јер многи више немају новца јер не примају плате. Резерве хране су се потрошиле и све је више оних који на друштвеним мрежама објављују фотографије празних фрижидера и жале се да су гладни.


Све чешће долази до инцидената - групе грађана долазе организовано у самопослуге где натрпају колица хране и уместо на касу крећу групно ка излазу, пробијајући блокаду локалног обезбеђења.

Италији сада, поред свих несрећа које су је снашле, прети и права социјална бомба. А Европска унија поручује да јој је потребна пауза за размишљање шта да ради!

ЛЕБДЕЛА САМ ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ

Драматична исповест докторке Анђеле де Розе о болничким данима

Наш специјални дописник из Милана, Марина Муштовић, каже како већ данима чита бесне коментаре на друштвеним мрежама оних који се жестоко опиру "новим рестриктивним мерама диктатуре, односно одлуке да се у Србији забране јавна окупљања и слично"! Покажи пут ономе који лута, каже једна латинска пословица. А с обзиром на то да код нас, нажалост, има доста оних који су залутали, јер и даље тврдоглаво верују да је корона само обичан и безазлени сезонски грип и тинејџерски пркосе и буне се против Владиних мера, надамо се да ће драматично сведочанство докторке Анђеле, које из Милана преноси наша новинарка, бар за неког бити јасан путоказ да се уозбиљи и схвати ситуацију.

ЈА сам др Анђела Де Роза, имам 43 године, била сам савршено здрава све док 25. фебруара, када сам добила благо повишену температуру и почела да кашљуцам. Рекла сам себи: Ма, ово је само мала прехлада, један аспирин и идем на посао.

И тако је било следећа три дана, све док изненада нисам почела да се тресем од температура која је прелазила 40 степени; онда је почео кашаљ, који је на моменте прелазио у све јаче гушење, а ужасни болови просто су ми раздирали цело тело. Мислила сам да је то крај и да умирем!

Помислила сам тада на супруга, двоје деце, родитеље, на све оне које волим, на цео свој протекли живот...

Даље се више ничега не сећам јер сам се онесвестила. Пре три дана сам се пробудила у овој болничкој соби из које вам се сада јављам. Ту сам 28. фебруара хитно прикључена на респиратор и две недеље сам буквално лебдела између живота и смрти. Сада још увек дишем уз помоћ ових цевчица, али данас сам бескрајно срећна јер је тест-тампон први пут негативан. А то значи да сам ваљда оздравила и да ће моја плућа ускоро почети да самостално раде, истина, са капацитетом мањим за отприлике 40 процената.

Ово је мој апел свима: Људи, чувајте се! Али чувајте и друге, знане и незнане! Излазите из куће само по прекој потреби, носите маску и заштитне рукавице, перите руке врелом водом, дезинфикујте их алкохолом или асепсолом. Јер је то заиста једини начин да спасите себе и друге.