Иако се дуго чинило да се Словенија, за разлику од Хрватске, успешно одупрла ревизионизму сопствене историје, последња одлука словеначког Врховног суда открива да антифашизам и у Словенији губи битку са наследницима некадашњих квислинга и ратних злочинаца. Врховни суд Словеније је озлоглашеном домобранском генералу Леону Рупнику нетом поништио пресуду чијим је извршењем домобрански генерал због издаје земље и колаборације са нацистима стрељан у околини Љубљане 1946. године, уз губитак грађанских права и имовине, и поступак после 75 година вратио нижој судској инстанци у Љубљани – „на поновно суђење“.

ОБРТИ ТОЧКА ИСТОРИЈЕ

Занимљив је и разлог за овако шокантан обрт точка историје. Према мишљењу словеначких врховних судија, неке од тачака оптужнице „нису биле довољно образложене“, а нека дела која су Рупнику стављена на терет – ни према тадашњем законодавству нису била кажњива. Словеначко тужилаштво је, међутим, инсистирало на чињеници да је Рупник признао сва злодела која су му стављена на терет у 11 тачака оптужнице, и да у случају признања кривице нема потребе да пресуда садржи експлицитно образложење кривице оптуженог… Али све то није поколебало словеначке врховне судије да, упркос утврђеном чињеничном стању и Рупниковом признању, ипак пониште правоснажну пресуду.

Преостају само два излаза из настале ситуације: или ће тужилаштво повући оптужницу против вође словеначких домобрана генерала Леона Рупника, или ће првобитну пресуду поништити – првостепени суд. То је правна акробација којом је словеначка десница уз помоћ податних судија испословала Рупникову рехабилитацију „на мала врата“.

БЕРНИК И РОЖМАН

Исти маневар је употребљен већ у неколико сличних примера, увек уз асистенцију Врховног суда Словеније. Почело је са „случајем Берник“, када су словеначке судије одлучиле да перјаница преживелих домобрана (Јоже Берник, који је после 1991. догурао чак и до кандидата за председника Словеније иако се знало да је у време немачке окупације био предавач на посебном курсу који је организовао Гестапо) „није сарађивао са Гестапоом“. Та пресуда је постала део „судске праксе“ и у Словенији покренула талас рехабилитација давно осуђених ратних злочинаца.

Прочитајтејош - Холокауст, општа трагедија Русије и Израела: Путинове поруке за борбу против фашизма


Берникова пресуда је довела до друге, слично накарадне судске одлуке, када је 2007. године рехабилитован озлоглашени надбискуп Грегориј Рожман, који је такође сарађивао са нацистима током Другог светског рата. У истом судском процесу је 1946. истовремено са Рупником био осуђен и надбискуп Рожман, али је први рехабилитован на начин који је сада послужио за рехабилитацију и домобранског генерала. Рупникову пресуду је пре 75 година извршио плотун стрељачког вода, а сада је у изгледу да ће после окончаног поступка у нижем суду – Леон Рупник и формално постати невин човек, још једна „невина жртва комунизма“.

Пошто су чланови Рупникове породице после Другог светског рата побегли у Аргентину, заобилазни поступак његове рехабилитације, подношењем захтева за „заштиту законитости“ против пресуде војног суда у Љубљани од 30. августа 1946. године покренуо је преко адвоката Рупников унук. А с обзиром на то да је његовом деди укинутом пресудом била одузета и стечена имовина, јасно је да Рупникови потомци сада стичу право и на обештећење. Узалуд се део словеначке јавности пита коме да се обрате жртве и наследници жртава оних које је Рупник послао у смрт, концентрационе логоре или прогонство?

СВЕТСКА ЈЕВРЕЈСКА ЗАВЕРА“

Реаговала је словеначка организација Савеза бораца, осудом одлуке суда. „Рупник је предводио издајничку борбу против сопственог народа, подредивши се идејама нацизма“, записао је председник Савеза бораца Маријан Крижман, уз упозорење да је Рупник признао злочине и да је после одржаног суђења и осуде на смрт септембра 1946. године стрељан у подножју брда Головец код Љубљане. Али узалуд и касно су наследници некадашњих партизана подигли свој глас. Поништење пресуде је бесповратно, а штета учињена. Нова верзија историје се већ пише. Нема сумње да ће корекције морати да претрпе и школски уџбеници, јер Рупник више није ратни злочинац.

Неке историјске чињенице, међутим, није тако лако избрисати. На пример да је Рупник после слома Трећег рајха са пораженом немачком војском и домобранима побегао у Аустрију, где је допао шака Британцима који су га почетком 1946. године вратили у Југославију. Током италијанске фашистичке окупације био је градоначелник Љубљане, а када је италијанску заменила немачка окупација, постао је председник покрајинске управе под нацистичком влашћу. Поткрај Другог светског рата је напредовао на позицију генералног инспектора домобрана а онда и команданта домобрана, колаборантске организације која је помагала окупатору.

Документа сведоче да је Леон Рупник био загрижени антисемита. Узнесено је хвалио успехе Фирерове Немачке против „светске јеврејске завере“. Све то је кулминирало 20. априла 1944, уз репризу 31. јануара 1945. године, када је Рупник „учествовао на два најексплицитнија, симболичка геста колаборације са окупатором: свечаним заклетвама на верност Адолфу Хитлеру које су биле организоване на стадиону Бежиград у Љубљани“, подсећа словеначка Левица на спектакуларне нацистичке приредбе усред словеначке престонице.

Прочитајтејош - Подршка Америчког музеја Холокауста за Старо сајмиште


Поништење пресуде вођи словеначких домобрана изазвало је огорченост и у иностранству. Центар „Симон Визентал“ уручио је словеначкој амбасадорки у Израелу протестну ноту због „срамног поништења осуде Леона Рупника“. Директор за источноевропске земље Ефраим Зуроф изразио је гнушање због рехабилитације „злогласног антисемите Леона Рупника који је водио привремену владу окупиране Љубљанске покрајине и одиграо главну улогу приликом хапшења и депортације Јевреја из Љубљане 1943. и 1944. године“.

„Ова срамна одлука представља шокантно искривљавање историје Холокауста и страшну увреду за Рупникове жртве и њихове породице. Молимо да одмах проследите наш протест словеначким властима, како би могле да буду усвојене примерене мере за отклањање огромне штете коју је изазвала ова неправедна одлука словеначког врховног суда“, записао је Зуроф у протестној ноти упућеној влади Марјана Шарца.

ЗОНА СУМРАКА

Да због неке бирократске ситнице и свађе тужилаштва и суда око исконструисане дилеме јесу ли биле све тачке оптужнице довољно образложене или не, после три четвртине века падне цела пресуда осуђеном ратном злочинцу, то је чин који представља зону сумрака и за Европску унију. Зар је то идеал владавине права и слобода – рехабилитација најгорих ратних злочинаца, то је питање које нико из власти у Љубљани, али ни и у седишту ЕУ није поставио, чак ни шапатом. Огласила се само „Алтернативна академија“ која окупља либералнији део словеначких интелектуалаца; затражила је од председника владе Марјана Шарца и председника државе Борута Пахора да спрече покушај рехабилитације Рупника, упркос најновијој одлуци словеначког Врховног суда. И Шарец и Пахор су се, међутим, завили у мук.

Чињеницу да се власт ућутала поводом поништења Рупникове пресуде многи су схватили као подилажење снагама пораженим 1945. које од осамостаљења Словеније поново дижу главу.

Уместо одговора надлежних, уследили су заједљиви коментари на фејсбуку и твитеру, попут оних да је добро што словеначки судови немају ингеренције ван словеначких граница, иначе би захваљујући „креативном“ тумачењу закона ослободили и Геринга и друге високе немачке званичнике осуђене на Нирнбершком процесу.

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МИЛАН НЕДИЋ

С друге стране, словеначка десница стаје у одбрану спорне судске одлуке о питању Рупника, позивајући се на „чињеницу да је и у Србији рехабилитован најгори злочинац – четнички генерал Дража Михаиловић“. Мариборски „Вечер“ се, на пример, не бави директним проблематизовањем питања поништења Рупникове пресуде, већ „диктатом политике над судом“, како гласи наслов текста објављеног 18. јануара, а који сецира „националистичку политику“ која је рехабилитовала Дражу Михаиловића. Аутор је у Србији ипак нашао и светао пример као путоказ за домаће – словеначко законодавство: одбијање српског суда да рехабилитује „Рупниковог пандана у Србији – генерала Милана Недића“. Као поуку словеначком судству, цитирана је и изрека из српске пресуде поводом захтева Недићевих потомака за његову рехабилитацију: „Захтева се дакле рехабилитација особе коју је окупатор поставио за председника владе и која је током свог мандата помагала окупатору не само у експлоатацији државних добара и радне снаге него и у прогону свих оних држављана Србије који нису били на страни окупатора и нису делили његова политичка и идеолошка становишта или се нису придржавали окупационих правила, о чему сведоче бројни документи.“ Лист наглашава да је београдски Апелациони суд априла прошле године у случају Недића правоснажно закључио да „особа која је помагала окупатору – не може бити рехабилитована“.
Одбијеница за Недића је, међутим, слаба утеха за словеначке антифашисте. Нема сумње да поништење пресуде домобранском генералу Леону Рупнику даје ветар у леђа словеначкој десници јер је растерећује стигме због злочина идеолошких очева почињених у Другом светском рату, као и због колаборације предака са нацистима.
Занимљиво је да је Антон Дробнич, још један (бивши) домобран, чим је у осамостаљеној Словенији постао државни тужилац, још почетком 90-их покушао да испослује поништење закона о кажњивим радњама против народа и државе на основу којег је био осуђен и Рупник. Уставни суд Словеније је поводом Дробничевог захтева за оцену уставности тог закона тада одлучио да он „није био у нескладу са општим правним начелима која су у време усвајања санкција на основу којих су гоњени ратни злочинци и колаборанти признавали цивилизовани народи“.

НОВО ПИСАЊЕ ПРОШЛОСТИ

У светлу тог записа, актуелно поништење пресуде генералу Рупнику разоткрива мрачну страну данашње Словеније, али и Европске уније где је на делу писање историје новог времена.

Рехабилитација Рупника је још један пример који доказује колико се у Европи размахала ревизија историје 20. века. Недавно смо били сведоци сличног ретуширања историјских чињеница када су медији из западне Европе почели да оптужују Русију да је, заједно са Немачком, крива за почетак Другог светског рата. „СССР заједно са нацистичком Немачком оптужују да је крива за Други светски рат. Као да су заборавили ко је напао Пољску 1. септембра 1939. и Совјетски Савез 22. јуна 1941. године. А оне који покушавају да оспоре такву неосновану и бесрамну лаж, унапред оптужују за ’информациони рат против демократске Европе’. Наш одговор на лаж је – истина. Ми ћемо наставити да говоримо о догађајима и чињеницама из Другог светског рата, да откривамо и објављујемо архивску грађу у целости, јер стиче се утисак да неки наши противници или не умеју да читају и пишу, немају очи, као да ништа не знају. Али ми ћемо говорити о томе“, рекао је недавно руски председник Владимир Путин на заседању организационог одбора који координише припрему и организацију догађаја поводом обележавања 75. годишњице победе у Другом светском рату.

Путин је на опасност од ревизије историјских догађаја поново упозорио и у свом говору о уставним променама, када је најавио и оснивање новог центра који ће чувати грађу везану за Други светски рат. Можда ће у том центру бити довољно простора и за документа и доказе који недвосмислено показују да Леон Рупник није био невин човек, како произлази из одлуке словеначког Врховног суда.

(Извор: Печат/ Светлана Васовић Мекина)