НАСТАО у добар Хладног рата, бомбардер Б2 Спирит осмишљен је пре свега с циљем да, уз могућност ношења како конвенционалног тако и нуклеарног оружја, пробије совјетску ваздухопловну одбрану. Ипак, недуго након пробног лета током 1989. године, догодио се пад Берлинског зида, а затим и завршетак Хладног рата, те Б2 никада није добио прилику покушати заћи у руски ваздухопловни простор.

Прва летелица испоручена је током 1993. године војној бази Whiteman у Миссоурију, где је и данас у употреби, док се прва употреба овог бомбардера догодила током рата на Косову, 1999. године.

Као један од најсофистициранијих авиона, Б2 може да досегне било коју мету, да допуни гориво у ваздуху и затим се врати у базу. Уз то, ниједан Б2 никад није изгубљен током борбе с неком противничком летелицом.

"Заиста је јединствен, никада ниједан авион пре њега није овако револуционарно дизајниран", каже Ребека Грант, стручњак за ваздухопловство у изјави за Си-Ен-Ен.

Први дизајн

Међутим, концептуално решење авиона без класичног трупа, крила или било којих других избочина, одавно је познато у свету авијације и сеже у доба пре Првог свјетског рата.

Пионирски пројекти овог типа на америчком тлу везани су за ваздугопловног дизајнера и индустријалца Џека Нортропа чије су летелице, претече "летећег крила", с пропелерским моторима, први пут полетеле током 1940. године.

Прочитајте још - Срушио се најмодернији руски ловац Су-57

Нортропов рад кулминирао је израдом модела YБ-49 током 1947. године, првом летелицом на млазни погон која је следила дизајн "летећег крила". Иако је био далеко испред свог времена, пројекат је због техничких потешкоћа убрзо напуштен. Ипак, неколико деценија касније, рад на YБ-49 послужио је као полазна основа Нортропу за почетак новог пројекта који ће довести до стварања Б2 модела. Међу сличностима између ових летелица из различитих епоха авијације, нарочито се истиче начин на који изводе напад као и идентичне димензије распона крила.

Технологија "невидљивости"

Модел Б2 један је од три стратешка бомбардера који су у употреби у Америчком војном зракопловству, с моделом Rockwell Б-1 Lancer, као и чувеном летелицом из педесетих година прошлог века, Боинг Б-52 Stratfortress.

И док се Б-52 темељио на идеји о бомбардеру који лети толико високо да измиче домету противваздухопловних пројектила, модел Б-1 покушао је да примени потпуно супротну тактику ниског и брзог лета како би тиме отежао радару могућност лоцирања. С једне стране, ниједна од ових стратегија није давала жељене резултате, а с друге стране, раст тензија Хладног рата стварао је потребу за поузданим средством нуклеарног одвраћања, па је дефинисан циљ стварања бомбардера способног да носи атомско оружје и истовремено бити невидљив противничкој ваздухопловној одбрани.

Оно што се чинило као сан, постало је стварност током 70-их година прошлог века, открићем технологије "невидљивости", која летелицу чини неприметном противничким радарима.

"Мисија Б2, у времену када је настао, била је првенствено да "умакне" руској ваздухопловној одбрани и то, како пројектилима земља-ваздух, тако и њиховим најбољим борбеним авионима, а то је његова мисија и данас: да може побећи најбољој противваздухопловној одбрани где год је то потребно", каже Грант.

Како би се постигао тај ефекат, израда овог авиона укључила је различите технолошке трикове уз помоћ којих се летелица може сакрити у простору.

"За почетак, ту је његов облик, којим се избегава детекција радара", наставља Грант.

Радар га не може уловити

Радар, изум из раздобља Другог светског рата, функционише по принципу слања енергетског импулса у ваздух и чекања да се исти одбије о објекат попут авиона, а потом и врати одакле је послан. Интензитет и угао под којим се вал враћа, открива локацију и димензије мете. За разлику од других летелица, дизајн Б2 је такав да не укључује веће вертикалне облике попут авионског репа, које би радарски валови могли да ухвате. Заправо, његова глатка вањштина конструирана је тако да може да распрши ове валове у потпуности, тако да се ниједан не врати у радарски систем, чинећи авион једнако упадљивим за радар као да се ради о некој птици. Иронично, ови принципи први пут су изнесени у књизи руског физичара Пyотра Уфимтсева из 1962. године, коју су совјетске власти сматрале неважном за националну сигурност.

"Ова летелица израђена је од материјала и премаза који су способни апсорбирати радарске зраке, а такође није могуће уочити ни његов мотор, који су конструктори сместили у задњи део бомбардера како не би емитирао већу количину топлине која представља сигнал за радар. Уз то, ова летелица је толико тиха да је чујете тек када је одавно прелетела простор изнад вас", додаје Грант.

Ови додаци, познатији као технологија "невидљивости", нису цело време у функцији, већ се активирају у тренуцима када авион треба постати "невидљив". Да би се ова опција активирала, пилот треба да притисне дугме под ознаком ПЕН (penetrate enemy defence) иза ког се крије заповест за пролазак кроз противничку ваздухпловну обрану.

Два дана у зраку

Мисије Б-2 трајале су најдуже 44 непрекидна сата - попут оне када је авион 2001. летио из Мисурија у Авганистан током операције Трајна слобода - због чега иза кокпита постоји простор где се један од два пилота може одморити, с просторима за чување и грејање хране, а ту је и тоалет.

Иако у борби није изгубљен ниједан Б-2, он чак нема ни оружје за одбрану. Један авион је уништен током несреће која се догодила 2008, када се врло брзо срушио након полетања из зрачне базе Андерсен у Гуаму, с тим да се пилот катапултирао на време и није било људских жртава. Други Б-2 је делимично оштећен након пожара у 2010. години и прошао је велике поправке пре него што је враћен у употребу.

Сваки Б-2 авион је назван по некој од америчких држава, попут назива Дух Мисурија, и спадају у групу авиона који су најскупљи за одржавање, а потребно је на десетине сати сервисирања за сваки сат лета. Деликатна површина авиона, која пружа додатну невидљивост, мора се чувати на хладној температури, што захтева климатизоване хангаре и додатно повећава високе оперативне трошкове.

На 21 примјерак Б-2 модела, колико је до сада направљено, требају се распоредити сви трошкови програма истраживања и развоја, који би били много мањи да је више авиона.

"Овако њихова цена прелази 2 милијарде долара по комаду, што би било много мање да су направљена 132 планирана авиона", каже Грант.

(Извор: Index.hr)