Након пуне две деценије владања Русијом, управо је започео формални процес за доживотни останак на власти.

Русија креће у уставне промене: ослабиће се позиција председника, временски ограниченог на два узастопна мандата, а ојачати место премијера те оснажити улога шефа Државног савета, вануставног тела које је досад саветовало председника. Иако то није најавио, прилично је јасно да ће се Путин сместити на позицију премијера или шефа Државног савета; иначе би му 2024. истекао четврти мандат председника.

Чим је у говору о стању нације изнео нацрт уставних промена, Путин је решио и недоумице око евентуалних наследничких амбиција Дмитрија Медведева, бившег председника и актуелног премијера. Медведев је присиљен да поднесе оставку, скупа са целом својом владом. За новог премијера Путин је предложио шефа федералне пореске службе Михаила Мишустина, сивог бирократу за којега је ретко ко чуо и у Русији. Путин је лактом разгрнуо цео сто; сад је све спремно за идући чин његове аутократске владавине, пише у својој анализи Телеграм.хр.

Доживотан останак на власти

Никога ко посматра Русију неће изненадити да Путин планира остати на власти доживотно. Али, сам потез – јучерашњи низ одлука – затекли су многе у Русији и у свету.

Путин је у Кремљу још од 1999. године, али досад није сматрао потребном промену устава која би му омогућила да тамо остане до смрти. Заправо, једном се већ наругао руском уставу и у комичном рингишпилу власти заменио места с Медведевом, пише "Телеграм.хр".

Досадашњи устав ограничава председника на “два узастопна мандата” – али не каже колико таквих “узастопних мандата” може бити – па је Путин 2008. постао премијер, а Медведев председник. Четири године касније, вратили су се на почетне позиције, с тим да си је Путин дао да се продужи трајање мандата на шест година; 2018. је изабран у четврти мандат председника, који би завршио 2024.

Нови руски цар


Питање “наслеђивања” – боље речено неизвесност око начина на који ће Путин осигурати континуитет своје личне власти – обележје је руског политичког система последње две деценије. Измене устава које је покренуо наслућују смер којим ће у Русији тајно учврстити своју аутократску власт.

Оваква уставна реформа није била Путинов први избор. Одлучио се на њу тек након што му је пропао покушај да се устоличи на место новог “руског цара”, односно председника Уније Русије и Белорусије. Путинова иницијатива је крајем прошле године почела озбиљно да се спроводи у дело, али је низ разговора с Александром Лукашенком о уједињењу две државе пропао јер Лукашенко очито није хтео да буде деградиран на ниво гувернера једне од руских области.

Уцена Белорусије


Москва и даље врши притисак на Минск – нова година почела је уценом о обустави руског гаса – али је Путин очито закључио да ново проширење руских граница према западу неће ићи глатко, па неће бити ни нужне промене устава због новог државног оквира у којем би се Русија нашла.

Али демонстранти у Минску, који се већ недељама окупљају вичући да “Белоруси нису Руси” не би још требало да буду мирни – проширење руске “сфере утицаја” у Европи трајни је циљ аутократа у Кремљу, који се никад није помирио с историјским поразом Совјетског Савеза и губитком лагера у којем су се руски војници слободно кретали по срцу Средње Европе.

Пропаст Совјетског Савеза највећа је геополитичка трагедија 20. века, изјавио је својевремено Путин и урадио све што је могао да утицај Русије гурне што је западније могуће. Окупиравши Крим и ставивши под контролу исток Украјине, сад се бави Белорусијом – земљом без других савезника, која није чланица чак ни Савета Европе (заправо, једина је држава у Европи која није у том телу), па нема никога ко би је заштитио од Путиновог притиска да је подчини својим интересима.

Промена руског устава отворна је салва Путинове кампање да трајно осигура своју власт. Аналитичари нису сигурни пуца ли на конвенционалније решење – место премијера, које ће преузети већину досадашњих овлашћења председника – или на место шефа Државног савета, што би му омогућило да Русијом влада из позадине. Чини се да је премијерска опција изгледнија, пише за Телеграм.хр аналитичар Ђиво Ђуровић, јер та позиција са собом носи ангажман на светској политичкој сцени, што је Путину невероватно важно.

Али, како наводи аналитичар, не треба отписати ни креативност Путинових уставотвораца, који теоретски могу шефу Државног савета дати водећу улогу у спољној политици.

Телеграм.хр