Један сведок-сарадник је за Дојче веле ексклузивно испричао како је као војник једне специјалне јединице учествовао у њиховим убиствима.


Почетком септембра мушкарац по имену Јури Гаравски се јавио руској редакцији DW. Има 41 годину и живи као потражилац азила на немачком говорном подручју Алпа.


Не жели да открије где тачно живи. Он страхује од дуге руке својих старих колега из државне безбедности у Минску. Јер, прича коју је испричао, врло је шкакљива.


Гаравски је служио војску у једној јединици у Минску. Из ње су 1999. регрутовани припадници јединице за брза дејства СОБР. Гаравски је од почетка био у њеном саставу и школован је за борбу против организованог тешког криминала. За DW је испричао како га је Дмитри Павличенко, тада потпуковник и оснивач СОБР, примио у елитну групу војника. Њихова прва акција, 7. маја 1999. увече, завршила се злочином.


Отмица бившег министра унутрашњих послова


Усред Минска, група СОБР је отела бившег министра унутрашњих послова Јурија Захаренка и одвезла га на један полигон за вежбу. Тамо га је, како је касније рекао сведок-сарадник, устрелио Павличенко. Леш је пребачен у крематоријум гробља у Минску.


Захаренко је био отказао послушност Лукашенку и заједно са другим критичарима власти је радио на свргавању председника. Лукашенко је пре тога на два спорна референдума проширио своја овлашћења и отада неометано спроводи своју вољу у парламенту. Белорусија важи за последњу диктатуру у Европи.


Дана 16. септембра 1999. бележимо други случај: СОБР – поново у цивилу – отима Виктора Гончара, бившег руководиоца Централне изборне комисије, те Анатолија Красовског, бизнисмена који подржава опозицију. Судбина обојице је после исказа сведока-сарадника могла да се расветли: обојица су погубљена у шуми код војне базе Бегомл – јаме су им пре тога већ биле ископане.


Усмени налози за убиство


У обе акције је командовао официр Павличенко, како каже сведок-сарадник Гаравски: „Нема писманих доказа, протокола – ничег сличног. Све је било само усмено". Гаравски је показао DW-у копије докумената који потврђују податке о његовој личности. Истраживачки тим DW је те податке проверио у три земље и напослетку одлучио да објави његове изјаве.


И поред тога, питање о мотивима сведока-сарадника остаје без одговора. Зашто Јури Гаравски баш сада износи у јавност те податке? Зашто се није већ раније јавио некој медијској кући или међународној организацији? Шта је тачно радио након што је напустио активну службу а пре одласка у централноевропску земљу у којој је поднео захтев за азил? Гаравски избегава одговор на нека питања. Сигурно је да има детаљна знања о почињеним злочинима.


Специјални известилац сматра да су наређења стигла из државног врха


Његови искази се у сваком случају уклапају у слику коју је пружио специјални известилац Савета Европе Христос Пургуридес још 2004. године. Правник Пургуридес је био члан Генералне скупштине из редова кипарских конзервативаца. Он је групу која је радила у оквиру СОБР окарактерисао као „одред смрти који предводи Павличенко" и рекао да је иза нестанка политичара - „завера".


У интервјуу за DW Пургуридес иде корак даље. „Немогуће је да су се те отмице и убиства одвијали без сагласности – да се опрезно изразим – врло високих функционера. А када то кажем, онда мислим на председника Белорусије". Још тада су међународни посматрачи и оргаизације за људска права претпостављале да је иза нестака опозиционара председник Белорусије Александер Лукашенко. Сведок-сарадник Гаравски није могао да да никакве наводе о наредбодавном ланцу. Он је за DW рекао да је сматрао да Лукашенко има улогу у поменутим убиствима: „Мислим да је то знао".


Породице жртава скептичне према кајању починилаца

Гаравски каже да је тек касније осетио грижу савести и кајање: „Негде дубоко су можда одзвањала питања, али када се младом човеку изда наређење, онда или си део система или ниси. То значи да сам био свестан да морам да учествујем у томе до краја". Породицама жртава које данас великим делом живе у егзилу у САД, Холандији и Немачкој, Гаравски је преко DW упутио речи извињења. „Шаљем Вам изразе искреног саучешћа, јер сам учествовао у њиховим убиствима.


Све друго зависи од Вас и нашег белоруског правосуђа".


Прочитајте још: Лукашенко: Белорусија никада неће постати део друге државе, чак ни братске Русије


Јелена Захаренко, најстарија кћерка бившег министра унутрашњих послова, живи у егзилу у немачком граду Минстеру. Она је од DW сазнала за сведока-сарадника и детаље о смрти њеног оца. Скептична је када је реч о Гаравском: „Тешко да му је то изненада прорадила савест. Савест или имате или је немате и никада је нећете имати". Но, и Јелена Захаренко зна: „Не ради се о њему, већ о читавом систему који стоји иза њега".


Импулс за расветљавање убистава у име државе


Маргарете Баузе, политичарка Зелених и чланица Одбора за људска права Бундестага, за DW каже: „Не сме се заборавити да тешке оптужбе да је председник Лукашено умешан у ова убиства до данас нису расветљене. Немачка влада и ЕУ не смеју да попусте са захтевима да се то расветли. Оне морају учинити све што је у њиховој моћи како би одговорни за злочине били изведени пред лице правде". Излазак сведока-сарадника у јавност би могао да подстакне ново и свеобухватно расветљавање убистава од пре 20 година за која се сумњичи држава.


Извор: b92.net