Пеги Волас Кенеди имала је 8 година када је први пут сагледала будућност која је чека. Живела је у Клејтону у Алабами, тада малом сегрегираном граду. Њен отац био је Џорџ Волас, будући гувернер Алабаме. И велики противник црнаца.

Остао је упамћен како стоји на вратима школе, блокирајући ученике црнце да се упишу. Једном је изјавио: "Сегрегација сада, сегрегација сутра, сегрегација заувек." Ипак, та верзија њеног оца још није постојала за Пеги Волас у некој 1958. години.

Она је татицу доживљавала као шармантног човека који јој је давао бомбонице, називао је шећером и који никада није разговарао о политици код куће.

Али њен свет променио се једног дана кад ју је мајка послала у шивару. Успињући се степеницама зачула је погрдне речи на свој рачун и истрчала одатле. Никада није ништа рекла тој жени. Али данас има много тога да каже.

Написала је књигу посвећену измирењу са очевим ставовима. У њој је препричала како је изгледало одрастање уз човека ког је Мартин Лутер Кинг једном назвао "најопаснијим расистом у Америци".

И даље се, каже, сусреће са људима који је осуђују због онога што је њен отац радио за живота, иако данас већ говоримо о човеку чије кости покрива земља, већ 21 годину. Пеги, која свога оца није доживела никад горим од сагрегационисте - расистом на пример - каже да је Џорџ Волас смрт дочекао спокојно, тражећи опроштај од црначке заједнице.

- Нисам могла да се не запитам како би се ток историје могао променити да су Мартин Лутер Кинг и тата знали да ће једног дана, управо овде у Алабами, та црна девојчица и та бела девојчица које се држе за руке бити њихове кћери - написала је.

Реч је о догађају који су обележиле управо њих две - на молитви у марту 2015. године како би обележиле 50. годишњицу од избореног права гласа за црнце.

Данас је Кенеди пронашла своје место као активиста и заговорник грађанских и људских права. Живи у елегантном дому у Монтгомерију у Алабами, са супругом у 45 година дугом браку, који је коаутор њене књиге. Родитељи су два одрасла сина - једног ратног ветерана који се борио у Ираку и једног ИТ стручњака.

На питање како су примедбе других о њеном оцу утицале на њено одрастање, даје сурово искрен одговор.

- Нисам знала о чему разговарају, али касније, наравно, јесам. Када је 1963. године инаугурисан, имала сам 12 година. Стајала сам са његове леве стране када је изговорио те речи: "Сегрегација сада, сегрегација сутра, сегрегација заувек." Људи су само вриштали и навијали.

Нисам разумела шта те речи значе.

Пет месеци касније, када је стајао на вратима школске куц́е на Универзитету у Алабами (неуспели покушај да се блокира упис два црначка студента), разумела сам их. И у свом срцу сам помислила да није у реду.

Сећам се када је човек дошао код мог оца и рекао: 'Хвала вам што сте их склонили из наших школа', сец́ам се да сам тада помислила да они припадају нашим школама. Његова политика није била моја политика - открила је део своје прошлости, као упоришне тачке на којој је градила будућност.

(edition.cnn.com)