ЖИВЕЛА је у соби три са три. У мраку, привезана за ношу или у колевци. Никада није видела ништа осим два комада намештаја и дрвене палице с којом ју је отац тукао. Говор је био забрањен, а хранила се меканом храном.

Када размишљамо о дивљој деци на памет нам падају Могли и Тарзан, заправо неке врсте јунака и идола који одрастају у идиличној природи. Иако не комуницирају с људима, причају и социјализују се са животињама. Нажалост, нека деца су одрастала и (не)развијала се у потпуној и апсолутној изолацији, често злостављана од родитеља. Један од најшокантнијих случајева је о девојчици који су прозвали Џини.

Године 1970. пуким случајем (јер је пратила слепу мајку по социјалну помоћ) откривена је девојчица за коју су мислили да је аутистична, ментално ретардирана и да има највише седам година. Испоставило се да има 13, а случај је преузела социјална служба и полиција.

Џини, с обзиром да њен отац није подносио буку, није била изложена говору. Знала је десетак речи које је научила од мајке. А она је само једном дневно смела да уђе у собичак у којем је девојчица провела деценију, било завезана на ноши, или завезана у кревецу.

У историји САД-а није био тако радикалан случај изолације као што је то код Џини.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - МОНСТРУОЗНО: Најтежи случај инцеста - 40 одраслих и деце размножавало се и живело у култу!

Њена је мајка била тиха и повучена жена која се бојала супруга. Толико ју је тукао да је губила вид. Отац пак, није хтео децу, па их је двоје умрло под неразјашњеним околностима. Преживели су само Џини и један њен старији брат. Али, она се мало спорије развијала па је отац с гнушањем (а мрзео је жене јер му је властита мајка дала женско име) закључио да је ментално оштећена у развоју и девојчицу од само 20 месеци је ставио у собу.

Брат, који је касније побегао од куће, атмосферу је описао као концентрациони логор где је отац ишао с пушком и реаговао на сваки звук. Али барем је могао да иде у школу, док је сестра дане проводила у једној пози због које јој се тело лоше развило.

Била је озбиљно потхрањена јер су је хранили кашицама, меко куваним јајима и водом. Није могла да гута тврду храну нити да жваће. Чекала је да се храна сама разгради у устима или би је уситњавала прстима.

Тим који је, пише Vintage news, оформљен како би се бавио девојчицом када су родитељи завршили у затвору закључио је како су једине фразе које зна "не, немој више" и "доста", вероватно упућене оцу који ју је млатио.

Несрећна девојчица је тешко ходала, а руке је држала испред себе попут зеца. Док је породица спавала у дневној соби, мала спаваћа соба била је тамница за Џини, а друга храм очевој покојној мајци, Џининој баки.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Четврт века у подруму

Понекад би је заборавили да је одвежу, па би провела ноћ привезана за ношу. Отац је пустио нокте како би могао да је гребе када почне да испушта звуке, па би на њу режао и лајао попут пса. Ако није могла да прогута храну (а једва је гутала) онда би јој је натрљао по лицу.

Соба је увек морала да буде у потпуном мраку, па се њене очи никада нису навикнуле на светлост и имала је проблема да види даље од три метра. Била је потпуно инконтинентна и мастурбирала је у јавности након што је "откривена".

Њен отац је наводно обећао да ће ако Џини "доживи 12. годину, да је откритје свету", али је то прекршио. Девојчица је случајно откривена, један једини пут када је изашла. Он није могао да се носи с медијима и полицијом и извршио је самоубиство пушком. Сину је написао "буди добар дечак", а у другом је писму писало "свет никада неће разумети".

С обзиром на то да је била инвалид и да није могла да заштити децу, против мајке је одбачена тужба.

Џини је имала 27 килограма, није реаговала на промене температуре, имала је два реда зуба, удубљен абдомен, крхке кости, дебеле ожиљке од везивања и маснице, недовољно развијена ребра и непостојећу моторику. Иако је савладала нешто мало језика и друштвених норми, никада није постала социјализована особа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Девојчица из Немачке живела као роб у БиХ, изгладњивали је и тукли, терали да ради тешке послове: Расписана потерница за злостављачицом Бетине Сигнер

Најжалосније је што су многи лекари били уверени да је ментално заостала од рођења. Имала је неартикулиране изливе беса, није реаговала на обраћање или подражаје, често је урлала без разлога или скидала одећу. Никада није плакала, као да није могла, а није препознавала нити изразе лица. Није волела ни да је мајка додирује. Вокабулар јој се никада није проширио са основних 20 речи, упркос труду и раду лечника и психолога.

Касније се мало поправила. У болници је, након неког времена, почела да показује срећу када би је неко посетио. Научила је да се смеши и чак и игра. Била је дубоко фасцинирана клавиром и класичном музиком, веројатно јер је као мала кроз прозор могла да чује комшију како свира клавир. После неког времена ћак је успела да прихвати загрљај и да га узврати.

Када је напунила 18 година мајка је тражила да заједно живе у старој кући. Џини није то добро поднела. Данас живи у државном дому на тајној локацији.

По њеној животној причи настао је филм "Mockingbird don't sing" у којем су измењена имена.


Аутор: Експрес