Сви се у последње време питају – шта је с француским председником Емануелом Макроном? Неки га подржавају, неки чак и хвале, али је много оних у Европи и САД који његове идеје дочекују с неразумевањем. Или им се пак отворено противе. Најпре је изазвао буру ветом на отварање приступних преговора у процесу ЕУ интеграције Албаније и Македоније. Тиме је, по оцени многих аналитичара, послао поруку да се Унија неће ширити још дуго, пре свега на тзв. Западни Балкан, где своју шансу чека и Србија.


Још одавно, цео наш регион кренуо је „европским путем“, али је он, како је време пролазило, постајао све магловитији. А онда је Макрон спустио завесу у овој представи балканског театра коју Вашингтон и Брисел деценијама режирају. Отуда и љутња на француског лидера, највише из ова два центра моћи. Делује као да је Макрон изненада дошао и срушио њихове кулисе.


СУВЕРЕНИТЕТ И СТРАТЕШКА АУТОНОМИЈА


Од почетка није ухватио ритам с конзервативним америчким председником Доналдом Трампом, упркос чињеници да су на власт дошли негде у исто време. Макрон није постао превише близак ни са идеолошки сроднијим политичарима либералног усмерења. Тиме је створио доста противника и у Европи и Америци, али то у Француској – земљи где десничари и националисти окупљени око Марин ле Пен традиционално држе упориште у трећини бирачког тела – не мора да буде аутоматски хендикеп. За разлику од многих чланица ЕУ, у Француској је дубљи и шири резервоар патриотских гласова, а бирачко тело сматра се једним од најнаклоњенијих Русима. Све то указује Макрону пут, ако не жели да председнички мандат оконча још на првом степенику, попут Николе Саркозија и Франсоа Оланда, који су занемаривали ове важне аспекте традиционалне француске политике. А они, према речима бившег шефа француске дипломатије Ибера Ведрина, гласе: суверенитет, независност и стратешка аутономија.


То су принципи који спајају француске председнике различитих политичких оријентација – Шарла де Гола, Франсоа Митерана и Жака Ширака. Сва тројица оставила су дубок траг у националној и међународној политици. Неки, опет, склони су да Макрона пореде са Де Голом, цитирајући и реченицу славног генерала која гласи: „Наша земља, наспрам других држава, мора тежити великим циљевима и ни пред чим не устукнути, јер у супротном може да се нађе у смртној опасности.“ Ова порука из Де Голових „Војних мемоара“, написаних у време док је боравио у „добровољном изгнанству“, оличава ставове који су га неколико година касније довели на власт. И док је Де Гол, у свом чувеном наступу 23. новембра 1959, пре тачно 60 година, говорио о „Европи од Атлантика до Урала“, Макрон је 19. августа 2019. у објави на твитеру отишао хиљадама километара даље на исток: „Уверен сам да је будућност Русије везана за Европу.


Верујемо у Европу која се простире од Лисабона до Владивостока.“ Заједничко за обојицу јесте залагање за реформе које задиру у суштину постојећег поретка: у Де Головом случају првенствено Француске, а у Макроновом – Европске уније и НАТО-а.



ДЕГОЛИСТИЧКИ ИСПРЕД АТЛАНТИСТИЧКИХ СТАВОВА


И генерал је, додуше, оставио дубок траг у односима са западном војном алијансом: по његовој директиви Француска је 1959. преузела суверену контролу над својим ПВО и ракетним снагама, што је изазвало бес с друге стране Атлантика. Шест година касније Де Гол је урадио нешто још „ужасније“, одбацујући долар у међународним плаћањима и прелазећи на злато, уз изјаву да се Париз не сматра обавезним пред НАТО-ом. Следеће године Француска и званично напушта војни комитет НАТО-а, након чега је главни штаб ове организације премештен из Париза у Брисел, где се и данас налази. Француску напушта 33 хиљаде „савезничких“ војника из 29 база.


После ових корака, све до краја владавине Шарла де Гола, француска политика била је изразито антиамеричка.


Прочитајте још: Макрон: Русија није непријатељ, наш заједнички непријатељ је тероризам


Поредити Ротшилдовог банкара с легендарним генералом и лидером покрета отпора у Другом светском рату било би можда претерано. И свакако преурањено. Није још увек француски председник показао толико да би могао да се сврста раме уз раме с великим претходницима, нити је провео довољно времена на положају да би реализовао своје планове. Али како су израчунали статистичари, у председничкој кампањи 2017. Емануел Макрон је био један од кандидата који је највише пута поменуо Де Гола у својим говорима. Исто тако, увек је давао предност деголистичким, наспрам атлантистичких ставова. А то подразумева и изградњу добрих и конструктивних односа с Москвом. Ово последње даје посебну драматику и заплет „мистерији Макрон“.


Како је „Печат“ недавно писао, француски лидер заинтересован је за сарадњу с Москвом, обећавајући да ће уздићи ЕУ у ранг глобалне војне и политичке силе, аутономне од САД. Макрон тврди да су несугласице унутар НАТО-а толико нарасле да ће чланице „морати да преиспитају сврсисходност постојања“ ове војне алијансе. Ово су његове оцене из новембра, у интервјуу лондонском „Економисту“.


Подвукавши „непоузданост америчких партнера“, позвао је на преиспитивање позиције ЕУ према Русији, јер од тога зависе „мир у Европи“ и њена „стратешка аутономија“. Осим тога, посебно је нагласио да је НАТО у тешком стању, јер унутар алијансе постоје проблеми стратешке и политичке природе. „То са чиме се ми сада суочавамо јесте мождана смрт НАТО-а“, оценио је Макрон и додао да се Европљани налазе на „ивици провалије“ и више не могу да рачунају на војну заштиту САД. Стога, нагласио је, Европа мора да почне да размишља о себи као о самосталној геополитичкој сили, иначе неће контролисати своју судбину.


КРАЈ ЗАПАДНЕ ХЕГЕМОНИЈЕ У СВЕТУ


Ово су класичне деголистичке поруке „о смртној опасности“ која прети ако се ствари не преузму у своје руке. Односно окретање суверенитету, независности и стратешкој аутономији, што би рекао Ибер Ведрин. Макрон зато оживљава стару француску идеју да је Европи неопходна сопствена армија. Ово питање је у корену дебата о будућности ЕУ. Макрон је први пут прошле године, уочи почетка побуне „Жутих прслука“, говорио о стварању европске армије, која би штитила ЕУ „од Кине, Русије, па чак и САД“. „САД су наш историјски савезник и то и остају, али бити савезник не значи бити вазал. Ми не смемо да зависимо од њих“, поручио је тада. А недавно за „Економист“ и следеће: „Имајући у виду несталност нашег америчког партнера и растуће тензије, јача идеја стварања механизма европске безбедности. У једном тренутку мораћемо да размотримо сврсисходност постојања НАТО-а. Ако желимо мир у Европи и да обновимо стратешку аутономију, морамо да ревидирамо нашу позицију према Русији. Тврд политички курс који САД спроводе према Москви условљен је крајње претераном оценом Вашингтона о сопственом административном, политичком и историјском значају.“


Не треба заборавити ни његову августовску изјаву, након сусрета с руским лидером Владимиром Путином на Азурној обали: „Ми видимо крај западне хегемоније у свету. Околности се мењају. Кина избија у први план, а Русија постиже велики успех својом стратегијом.“ А прошле недеље начинио је још један корак у зближавању с Русијом, чиме је изазвао нова подозрења у западном табору. На конференцији за медије с генералним секретаром НАТО-а Јенсом Столтенбергом, рекао је да Француска Путинову иницијативу о мораторијуму на размештање ракета средњег и краћег домета у Европи „прихвата као основу за дискусију“. Дан пре тога, у писму Путину, Макрон је поручио да руска идеја завређује „пажљиво изучавање“. Ове изјаве су у оштрој колизији с владајућим НАТО ставовима, укључујући и самог Столтенберга – који је руски предлог назвао „нереалним“.


Макрон активно ради на зближавању с Русијом. То уочава и америчка агенција „Блумберг“, која оцењује да након освајања Француске, Макрон сада тежи да учврсти своју позицију као водећег лидера ЕУ.


У анализи се наводи да је „Русија постала заједничка нит у многим Макроновим размишљањима“ и да жели Москву да извуче из кинеске орбите и убаци је у „европску орбиту“, како би се постигла равнотежа на евроазијском континенту. „Блумберг“ подсећа и да је Париз именовао специјалног изасланика за обнову односа ЕУ и Русије, наводећи да је то бивши француски амбасадор у САД Пјер Вимон. Француски председник је свестан да свет постаје мултиполаран и да су у ЕУ, да би била равноправан глобални играч, неопходне брзе и корените промене – за шта му је потребан ослонац на Русију. У супротном, она ће се потпуно окренути Истоку и Кини, а од „самосталне Француске“ неће остати ни трага.


Аутор: Бојан Билбија / Печат