Михаил Миљ, један од оснивача руске хеликоптерне индустрије, родио се у породици која није имала никакве везе са авијацијом, међутим, током његове каријере оставио је иза себе седам непревазиђених хеликоптера који су покорили свет.

Рођен је у Иркутску, а након завршетка школовања запослио се у Централном аерохидродинамичном институту, где се бавио истрагама катастрофа и где је нешто касније представио и свој први пројекат летелице без крила.

Међутим, његов рад је био прекинут због Другог светског рата, с обзиром да је био послат на фронт.

Преживевши рат, већ 1945. године послао је Стаљину писмо у ком је изразио намеру да направи свој први хеликоптер, који ће потом добити назив Ми-1, међутим, никакав одговор од совјетског лидера није добио.

Упркос томе, он је наставио да ради на хеликоптеру, да би 1947. године власти СССР обратили пажњу на овакав тип летелице, с обзиром да су Американци почели изузетно активно да их користе. У том тренутку Миљ је већ био спреман.

МИ-1

Ми-1 је троседни, вишенаменски хеликоптер, покреће га један радијални мотор типа АИ-26В, који може да развије 575 коњских снага, а у службу је ушао 1951. године. Прва два прототипа су изгубљена у несрећама, с тим да је у другој погинуо и пилот.





Проблеми су ускоро били решени, па је нови хеликоптер ушао у службу Совјетског ваздухопловства.

Ми-1 је коришћен као лаки вишенаменски хеликоптер, обављајући различите мисије попут извиђања, потрага и спасавања, ваздушне медицинске помоћи, као и обуке будућих пилота.

МИ-4

Ми-4 је вишенаменски хеликоптер средње класе. Производио се у Саратову и Казању, а од 1963. године и у Кини, под именом „Харбин З-5“.





Први лет је имао 3. јуна 1952. године, а у оперативну употребу је ушао већ 1953. године. Прављен је у разним верзијама — као нападачки, медицински, транспортни и противподморнички хеликоптер.

Ово је уједно био и последњи хеликоптер израђен у лакој или средњој класи.

МИ-6

Ми-6 је тешки транспортни хеликоптер, који се производио од 1960. до 1981. године, па се у великом броју сличајева користио и у цивилне и војне сврхе.





Од свог првог полетања, као и након тога, био је највећи хеликоптер на свету. Уједно, био је и први хеликоптер са турбоосовинским мотором који се производио у Совјетском Савезу.

Између осталог, коришћен је у рату у Вијетнаму, а направљено је укупно 925 ових хеликоптера.

МИ-10

Ми-10 је такође транспортни хеликоптер, који је конструисан на основу хеликоптера Ми-6 и коришћен је искључиво као ваздушни транспортер, односно дизач терета.





По својој носивости добио је надимак „летећа дизалица“, а направљено је укупно 55 оваквих летелица.

МИ-12

Ми-12 је и дан-данас највећи хеликоптер на свету. Радови на хеликоптеру су почели 1965. године због потребе за транспортом тешких ракетних система, стога је и планирано да хеликоптер може да подигне и терет од 30.000 килограма.





Први пут је приказан јавности 1971. године на Париском сајму авио технике.

Ми-12 је био један од ретких модерних хеликоптера који су користили конфигурацију ротора једног уз други. Свака страна је имала петокраки ротор, а покретали су их четири турбоосовинска мотора.

Током развоја овог хеликоптера, дизајнери су наилазили на многе проблеме, па како није испунио очекивања, постало је јасно да се никада неће серијски производити.

МИ-8

Ми-8 је двомоторни транспортни хеликоптер, који такође може да буде и наоружан. В-8, први једномоторни прототип, полетео је 9. јула 1961. године, а други прототип, са два мотора, направио је свој први лет 17. септембра 1962. године.




После одређених измена, уведен је у Совјетско ратно ваздухопловство 1967. године, као Ми-8. Укупно је произведено 12.000 примерака хеликоптера.

Преко 50 држава поседује хеликоптере Ми-8 у оперативној употреби, укључујући Индију, Кину, Иран и друге велике земље. Југославија је такође имала ове хеликоптере, с обзиром да је 1968. године купила 24 комада, као и 68 летелица варијације 8Т.

МИ-24

Ми-24 је борбени јуришни хеликоптер, са секундарном наменом мањег транспорта. Коришћен је у борбама у Авганистану и Чеченији, као и у другим локалним ратовима. Имао је два надимка — „летећи тенк“ и „крокодил“, због облика носног дела трупа и маскирне боје.

До израде овог хеликоптера је дошло зато што је током раних 60-их година прошлог века Совјетима било јасно да развој доктрине ратовања све више захтева мале ударне мобилне снаге са великом ватреном моћи за брзо и изненадно дејство, које се могу лако пребацивати са локације на локацију.





Југословенска војска је ове хеликоптере користила приликом борби против терориста такозване ОВК на Косову и Метохији 1998. године. Касније, током НАТО агресије, били су вешто скривени, тако да нису настрадали у бомбардовању.



rs.sputniknews.com