У недавном чланку “Форин полиси”, бивши грузијски председник Михаил Сакашвили тврдио је да највероватнија мета Русије у будућности Финска или Шведска.

Како је он тада објаснио, нападом на неку од држава које нису чланице НАТО, Путин не ризикује пропорционални одговор у складу са чланом 5.

Циљањем на једну европску земљу, он може да очекује корист од јавног одобравања код куће и код бирача који очајнички желе победу, рекао је Сакашвили.

Међутим, како пише Јури Раитсало за “Форин полиси”, срећом за Финску и Шведску, Сакашвилијев аргумент се пре заснива на лошој анализи него на реалним разумевањем међудржавних односа на северу Европе данас.

“Прво, започињање рата је увек увод у потенцијалну катастрофу. Гледајући колики су трошкови руског упада на Крим 2014. године, веома су високи и још расту. Данас се Русија сусреће са економским санкцијама и политичком изолацијом. Ако ништа, успех у Украјини је био пирова победа”, наводи се у тексту.

Додаје да је друга веома важна ствар то да, иако су односи Русије и Запада затегнути, постоји свакодневна сарадња.

“Такво стање ствари одражава чињеницу да западне државе, или Европа у целини, не могу да буду сигурне без неке врсте дугороног дипломатског разумевања са Русијом. Обе стране то препознају. Недавно је дипломатија била подцењена, али то не значи да би требало да се престане са покушајима. Финска је једна од ретких земаља Европе која је ангажовала Русију на највишем политичком нивоу како би смањила напетост. Чекање да Русија капитулира пред све већим економским санкцијама или да очекује да ће се она мирно распасти унутрашњим превирањем, била би грешка. И Русија и Запад имају интерес да реше текући кризу без употребе оружја”, наводи “Форин полиси”.

И на крају, како се додаје, Финска и Шведска схватају веома озбиљно своје обавезе територијалне одбране. У случају Финске, територијална одбрана од спољне агресије је разлог постојања Финских одбамбених снага од како је земља добила независност пре више од 100 година.

“То се није променило са завршетком Хладног рата пре 30 година. Током деведесетих, већина европских држава редефинисала је своју војну одбрану. Између 1989. и 2013. године, већина европских војски је постала мале волонтерске снаге погодне за мултинационалне експедицијске операције са симболичним доприносом трупа. Укратко, западне војске – посебно у Европи – су се смањиле”, пише Раисало.

Једна земља је била изузетак – Финска.

“Никада није испустила лопту на територијалну одбрану. Изгубљене војне способности се не могу брзо заменити. То је у срцу европске војне слабости. Нема потребе за такозваним спољним силама када имате кућу у реду. Покушај да се трошкови одбране повежу са другима (САД) није начин да се настави када се ради о питањима националне безбесноти и опстанка. Превише европских држава се ослањало на САД да би спречиле спољну војну агресију”, навео је он.

Са друге стране, Шведска јесте имала тренутке слабости и након распада СССР-а и Хладног рата изгубила је значајну количину војних капацитета за територијалну одбрану.

“Ипак, Шведска је у том период задржала значајне могућности поморског и ваздушног ратовања. Након 2014, Шведска се поново фокусирала на одбрану своје територије и суседних подручја. Поред тога, војне набавке су појачане. Финска и Шведска су укључене у билатералне и мултилатералне споразуме о сарадњи у области одбране”, наводи се у тексту.

Како додаје, Финска и Шведска прошириле су своје агенде сарадње у области одбране. САД су важан актер у овом погледу, ка ои НАТО, али та сарадња у области одбране не може да замени довољне националне војне способности.

“Чак ни највећи медвед неће јести бодљикаво прасе. Грузија је изгубила део своје територије 2008, када је Сакашвили био председник Грузије. Много тога се може научити из тог искуства, али не сугерише да ће Русија почети рат против Шведске или Финске, како Сакашвили тврди, како би појачао популарност Путина”, навео је он.