Терет промена ”Арапског пролећа”

Виолета ТАЛОВИЋ

05. 11. 2011. у 21:00

Терет промена ”Арапског пролећа”
Шта могу да учине снаге које долазе после промена у арапским земљама. Свет се суочава с новим колонијалзмом, који је све циничнији и бруталнији

ЗЕМЛЈЕ на Блиском истоку и у северној Африци у којима је дошло до политичких промена неће имати истоветну судбину, као што, уосталом, ни пут до тих промена није био истоветан. Све су, могло би се рећи, добиле крајње неизвесну шансу за нови почетак, а изгубиле извесност државне стабилности и личне сигурности грађана.

Др Дарко Танасковић, исламолог, тврди да је немогуће предвидети пут којим у варљивом пустињском миру крећу интегративни процеси - удруживања, међуетничка, међудржавна, војнополитички савези. Дезинтегративни су, сматра, извеснији:

- Зависност од иностраних “пријатеља” објективно ће бити израженија, иако ће се нове власти трудити да се што је могуће више ослободе тог загрљаја.

КОНТРОЛА НАФТЕ ФИТИЛЈ за промене потпаљен је са америчке обале Атлантика а промене имају више циљева - наставак уништавања принципа суверенитета и укључивање преосталих територија Блиског истока у систем НАТО партнерстава и програма - каже Слободан Јанковић. - Очекује се и наставак политике овладавања енергентима од стране моћних западних влада и транснационалних корпорација. У план у је слабљење и додатна контрола ЕУ као потенцијалне силе, као и утицање на привредни развој Русије, Кине и Индије.

Политичку мапу Блиског истока и Северне Африке пресудно не обликује религија, већ утицаји и интервенције са стране, али је сигурно да ће најдалекосежнија друштвена и политичка последица “арапског пролећа” бити јачање исламистичких снага у региону.

- Непосредна будућност земаља у којима је дошло до уклањања вишедеценијских ауторитарних лидера и претежно секуларних режима неизвесна је и неминовно ће бити оптерећена насиљем и тешкоћама у очувању мира - каже др Танасковић. - Најснажнији притисак претрпеће немуслиманске мањине, јер свако ремећење поретка и радикализација друштва законито јачају анимозитет према иноверним мањинским заједницама.

Отвара се питање спремности нових власти у “ослобођеним” земљама да поднесу терет промена.

- Нове власти заробљене су противуречностима и непознаницама. Проблем је и властити легитимитет, па се њихова позиција не може оценити стабилном. Тешко ће се борити с искушењима која их очекују. Ако се о власти буде одлучивало у демократској процедури, како се најављује, све ће бити још компликованије. Требаће времена да се воде разбистре.

Савремени свет се после свих ових догађаја суочава са “новим колонијализмом”.

- Настојања бивших колонијалних сила да у ранијим колонијама наставе да остварују интересе, није престајало ниједног тренутка - каже др Танасковић. - Бременито светском економском кризом и под диктатом растуће глади за енергентима, облици “новоколонијалистичког” понашања само су добили на цинизму и бруталности.

Календар дешавања промена у арапским земљама погледајте ОВДЕ

Да је агресија на Либију и више од новог старог колонијализма, тврди и Слободан Јанковић, из Института за међународну политику.

- Гадафи је починио две велике јереси, водио је самосталну политику и од 2007. увео нове нафтне уговоре са страним компанијама - ЕПСА 4 (према којима је Либија имала барем 90 одсто профита од нафте). У Либији је и ЕУ видела прилику да, коначно, ван европског континента, покаже своју снагу. Одлуку о војној интервенцији донела је 1. априла 2011, али је није реализовала јер Канцеларија УН за координацију хуманитарних послова никада од Уније није затражила такву услугу. Тиме је ЕУ демонстрирала неспособност и нејединство.

Агресија на Либију има и типичну колонијалну димензију о чему сведочи податак да је премијер Прелазног националног савета либијске владе побуњеника, морао да прође иницијацију код државне секретарке САД Хилари Клинтон. И, то није све. Европски парламент у Стразбуру оценио га је подобним да води либијске борце за демократију.

ПЛАНИРАНО ВЕСЛИ Кларк је 3. октобра 2007. у Сан Франциску изјавио да му је после 11. септембра 2001. један официр из здруженог Генералштаба у Пентагону, рекао да ће САД напасти и променити власт у седам земаља: Ираку, Сирији, Либији, Либану, Судану, Сомалији и Ирану. Кларк је тада рекао да проблем у Ираку и Авганистану није број војника већ “Зашто смо тамо, са којом сврхом?!”.

- Он је тражио да се побуњеницима које предводи дају паре које је Гадафи кроз Либијски суверени фонд, државна и приватна предузећа, уложио у иностранству као зајам, повереничке и друге фондове - каже Јанковић. - Джебрил је од ЕУ и САД тражио либијске паре, макар му биле и позајмљене а онда ће, нова Либија, платити интерес западним земљама што су јој позајмиле сопствени новац?!

После Джебрила, прелазна влада изабрала је амерички прооријентисаног професора Абдел Рахим ал-Киба.

Истовремено, Ричард Хаас, председник америчког Савета за спољне односе неизабраног тела које одређује кључне токове америчке спољне политике, поручио је да је НАТО потребан Либији да би се избегао хаос и унутрашњи грађански рат између неусклађених група које преузимају власт после Гадафија.

- Много пре кризе у Либији, и из Либана је 2005. после 29 година протерана сиријска војска, Судан је подељен како Кинези не би узели нафту - каже Јанковић. - Ирак је окупиран а сада и Либија. Преостали су Сирија и Иран. Сирија, Иран, Гадафијева Либија преостале су три земље које нису обухваћене неком од НАТО иницијатива, па нису у систему партнерства са САД. Истовремено, Сирија и Иран су противници Израела и директно подржавају Хамас и Хезболах. Обе земље су такође претња, јер се ради о земљама које добро сарађују са Русијом.

Трајни амерички интерес, уз безедност Израела, јесте и приступ нафти, али и мир у региону.

- У заштити националних интереса, показало се, САД су спремне на све - каже др Дарко Танасковић. - Све, срећом, још увек није неопходно, али је очигледно да се администрација председника Обаме налази у приличним тешкоћама због противуречних интереса и обавеза у региону Блиског истока. Колико, с једне стране, произвољно и себично кроји судбину народа и држава према својој рачуници, дотле, с друге, Америка неосетно постаје и талац улоге велике силе која је одавно прогласила да је њена интересна сфера цео свет, па се свуда и очекује да нешто предузима. Верујем да многи у САД прижељкују фазу неког новог изолационизма, али је то из много разлога у овом тренутку неостварљиво.


Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (9)

Tamara

05.11.2011. 23:29

Koliko se meni čini, još samo tri muslimanske zemlje nisu pod američkom okupacijom, otvorenom ili u vidu kakvog protektorata (obično s američkim bazama ili bar "savjetnicima"): Iran, Sirija i Alžir.

Dragan

06.11.2011. 05:38

He, he. Ma hajte molim vas, kakav je ovo tekst? Amerika samo siri demokratiju po svetu, oslobadja i narodima donosi slobodu, kao i nama uostalom. Eto, pitajte Cedu i Vuka recimo, pa cete cuti pravu istinu.

Miroslav

06.11.2011. 09:00

Samo neke cinjenice da iznesem ....Americki spoljni dug je, zvanicno, veci od 17 triliona dolara (za one malo upucene to je cifra od 17 hiljada milijardi dolara) a nezvanicno mnogo veci, posto oni (Amerika) lazu cim usta otvore ... Dokaz da lazu je cinjenica da je bivsi americki predsjednik Bush, samo nedelju dana prije odlaska iz bijele kuce, izjavio da je njegova administracija lagala o stanju ekonomije u zemlji ... Nema te zemlje u svijetu koja je u stanju da vrati te dugove ...

Dr

06.11.2011. 09:41

Kolonizacija i sve sto ide sa njom poput izrabljivanja prirodnih resursa kolonije i robovlasnistva su slicni kao nekada, samo perfidniji, jer i domicilno stanovnistvo obmanom ucestvuje u njoj, na kraju bude dobro samo Amerima i Englezima, kolonija ostane u jadu i bedi. Nama je sreca pa nemamo rudnike poput Trepce po celoj Srbiji, inace bi nas zajedno sa domacim snagama ubedili da nas i dalje bombarduju zbog Slobe...

Miroslav Stevanov

06.11.2011. 10:34

Rasulo koje vlada u arapskom svetu samo je još jedan dokaz koliko je korisna uloga NATO-a. NATO je pokazao da je faktor mira i stabilnosti, jer gde god da su intervenisali u zadnjih 20 godina - nastupio je mir (Bosna, Srbija, Kosovo, Afganistan, Irak, Libija...). Zato i mi trebamo da postanemo članica NATO-a i borimo se za mir u svetu.

свјетлана

06.11.2011. 19:21

Није ми јасно како неко кога представљате као исамолога(др Дарко Танасковић) не зна да ниједан од режима о којима он говори није секуларни.Он их наиме сврстава у секуларне а сваки и од њих је мање или више читав правни поредак базирао на исламском праву