ОПАКА болест куцала је на последње јутро живота И. С. из села Селачка, код Књажевца. И пре овог, судњег, долазила му је, ту, уз грло, и стезала га леденим рукама, па остављала. Не једном. Долазила је из дана у дан. Из јутра у јутро.

Прочитајте још: Нови обрачун шкаљараца и кавчана? Откривамо ко је Которанин убијен пред децом у сачекуши на Бежанијској коси

И. С., чије податке из обзира према његовој недужној породици не наводимо, убио је 28. августа 1971. лепу пастирицу Загорку Миленковић из истог књажевачког села Ошљане, о чему се две деценије није знало, а још три деценије се ћутало. Ових дана "Новости" су, ипак, осветлиле епилог стравичне приче која потреса и упућује да нема судњег дана док се душа не ослободи терета.

- Умирем, данима, а не могу да умрем - гушећи се, овим речима, И. С. пробудио је телефоном своју супругу и позвао је да првим шинобусом дође код њега у зајечарску болницу. Када је стигла, рекао јој је:

- Иди у полицију и испричај. Ја сам убио Загорку. Сведочила је против мене. Само је она видела да сам избио око оном момку док сам био у лову. Говорила је истину. А, ја јој обећао да ћу јој се осветити. И, убио сам је. Оним мојим карабином, са бајонетом на врху. Оружје сам, потом, бацио у јаму. Молим те, пожури и пренеси им то!

Прочитајте још: Како је нестало 5 КЉУЧНИХ минута снимка?! Камере нису снимиле САМО тренутак убиства раднице пумпе у Београду

Жена И. С. је отишла у полицију, дала изјаву и патрола је кренула. Када су, међутим, стигли у зајечарску болницу, И. С. није био жив. Био је то крај дводеценијске потраге за починиоцем гнусног злочина над Загорком Миленковић, прелепом пастирицом. Истрага је утврдила прострелне ране из карабина и убоде ножа у пределу груди. Како би се открили мотив злочина и починилац, приведено је и испитано око три стотине људи, одузето и вештачено њихово оружје, обављене су чак три ексхумације. Под истрагом је био и - убица, у селу познат и упамћен по бахатости, од кога су многи стрепели и склањали се.

- Службену белешку полиције са изјавом супруге И. С. чувам готово три деценије - говори Мирјана Јовичић (72), сестричина убијене Загорке, док се по мразу пробијамо до гроба лепе пастирице. - Мене и сада прогони сећање на ту ноћ, када се од стада није вратила кући. Памтим како су тетка и теча, са фењерима, избезумљени тумарали пашњацима и дозивали је. Цело село се подигло да је тражи. Нашли су је сутрадан, око поднева. Сумњали су да је страдала због лепоте... Умрли су, нису сазнали истину. Да ли би им било лакше да јесу?

Зашто је Мирјани Јовичић било потребно три деценије да, ових дана, коначно изнесе епилог ове стравичне приче? Да ли је схватила значај истине коју не треба однети у гроб?

- Испричала сам, сад ми је лакше - каже нам Мирјана. - Није лако истину носити у себи, требало ми је оволико времена да скупим храбрости и све ово кажем. Ви, можда, не разумете... Ако некоме смрт потпише невиност, стигне брже од казне и пресуди му, злочин је - нерешен. И, шта остаје породици жртве? Да се помири, мада истину зна? Да се не мири? Ја сам одлучила да се не мирим.

Мирјана Јовичић пали свећу испред мермерног споменика, на којем је фотографија младе, лепе жене.

- Због вас сам поранила, мада сваког 28. августа палим свећу - каже нам.

Мраз стеже Ошљане. Иње овом селу даје, наизглед, идиличну слику. Иза ове слике је умируће село. Све умире, само живи истина о убиству лепе пастирице Загорке Миленковић...

ИСТИНА ЈЕ ЛЕК

- ГОРКА и тешка истина није терет само за онога који је носи у себи, она је терет и онима који су је упорно и безуспешно тражили - говори Мирјана Јовичић. - Када је изнесемо, ослобађамо и себе и њих. Са истином, ране лакше зарастају.