ВИШЕ од три деценије живим са сумњом да је прави убица мог брата остао некажњен. Годинама покушавам да сазнам да ли држава скрива истину о његовом страдању и зашто, јер је од почетка било превише пропуста и нелогичности у истрази и суђењу. Зарекла сам се да ћу правду истерати до краја. Дугујем му то... Од националног хероја брзо је отишао у заборав и до дана данашњег никакву помоћ нити одштету нисмо добили. А у обећањима су се сви утркивали.

Ово за "Новости" прича Бранка Ковачевић, рођена сестра студента Жељка Миливојевића, који је 9. марта 1983. године убијен у центру Београда.

Двојица јерменских атентатора, Харучин Крикор Левонијан и Рафи Александер ел Бекијан ликвидирали су турског амбасадора у нашој земљи Галипа Балкара. Нападачи су на углу улица Генерала Жданове и Булевара револуције пришли аутомобилу у ком су се налазили амбасадор и његов возач, пуцали на њих и почели да беже.

За убицама су потрчали и пролазници. Један од њих био је и Бранкин брат. Званична верзија овог догађаја, на основу које су Јермени и осуђени, каже да се нападач Бекијан у бегу окренуо и са три хица убио Жељка.

- Неколико чудних догађаја из истраге и суђења ми, међутим, не да мира, ево, већ више од 30 година - објашњава Бранка своје сумње. - Лекар вештак др Снежана Вељковић, у свом налазу и мишљењу о обдукцији, дан након убиства, написала је да је из Жељковог тела извађено зрно калибра седам милиметара. На суђењу, које се одржавало годину дана касније, она је променила исказ и рекла да је извадила метак калибра девет милиметара. Не знам због чега су судије тако лако прешле преко овог пропуста. Оно што ме све ове године збуњује је и то што нам нису дозволили да видимо тело. Леш је идентификовала моја мајка, преко сата који је имао на својој руци.

Репринт насловне стране "Новости" из 1984. године

Сумњу у судску одлуку Бранки подгрејава и чињеница да никада није успела да пронађе полицајце који су, како стоји у истрази, са њеним братом покушали да ухвате убице амбасадора. Сазнала је да ниједан од њих није био на дужности тог дана, већ су се случајно задесили на месту напада.

- Један догађај посебно ми потпирује неверицу у званичну верзију. Када су побуњеници осуђени за убиство амбасадора, али и мог брата, мајку и мене су, овде, у нашој породичној кући у Инђији, посетила двојица Јермена - наставља своју исповест Жељкова сестра. - Представили су се као чланови породице осуђених терориста. Уверавали су нас да Ел Бекијан и Левонијан нису убили Жељка, јер, по цену своје смрти, не би пуцали на цивиле. Објашњавали су ми и да је атентат на амбасадора била акција политичке борбе. Циљ им, како су нам рекли, није био убијање југословенских грађана, већ представника државе Турске, која не жели да призна геноцид над јерменским народом.

Породица убијеног студента је у годинама након Жељкове смрти закуцала на врата свих државних институција које би могле да им помогну и разреше мистерију његовог убиства. Обраћали су се полицији, тужилаштву, судовима, Министарству правде. Свуда су, каже Бранка, добијали исти одговор - "суђење је завршено и починиоци су кажњени".

Вест о убиству турског амбасадора у Југославији, али и студента који је покушао да ухвати нападаче, одјекнула је у целом свету.

Повеља која је додељена Жељку

Двадесетпетогодишњи младић Жељко Миливојевић постхумно је одликован највећим државним признањима Југославије и Турске. Након смрти, од тадашњег председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије је добио признање "Златна звезда", а први је странац који је одликован Орденом високе одважности и одрицања Републике Турске.

ЈОШ ЧЕКАЈУ ОДШТЕТУ

ЗАХВАЛНОСТ и поштовање због херојског чина њеног брата, који је задивио цео свет, каже Бранка Ковачевић, нестала је, чим се слегла прашина око атентата. Породица Жељка Миливојевића још покушава да добије одштету због његовог убиства. Обећања су добили и од садашњих челника државних институција, али још чекају давно понуђену помоћ. Жељкова мајка је добила доживотну пензију након убиства сина, али јој је она укинута када се распала бивша Југославија.

УКРАЛИ БИСТУ

ЖЕЉКО Миливојевић сахрањен је у селу Полача, у Книну, у породичној гробници. Неколико година након убиства, у овом месту је постављена бронзана биста, у његову част, али је почетком деведесетих година украдена. Сестра страдалог младића сада покушава посмртне остатке свог брата да пребаци у Инђију, где су заједно живели, али због компликоване процедуре и на тај поступак чека већ неколико година.