НИ после 25 година рука правде није стигла крвнике монструозног злочина крајем маја 1995. године на озренској коти Подцјелово, над 56 припадника Прњаворске лаке бригаде ВРС. Починиоци тог једног од најтежих злочина у протеклом рату, где нико од рањених и заробљених није остао жив, су припадници тзв. Армије БиХ Трећег (Зеничког) корпуса, те домаћи и страни муџахедини у саставу злогласног Ел Муџахида, под командом Сакиба Махмуљина.

У две велике муслиманске офанзиве, на прњаворске браниоце коридора са Озрена до опкољене Возуће, нестало је укупно 113 бораца. Ни после две и по деценије, на некадашњем Озренско-возућком ратишту (у делу ФБиХ), још нису пронађени посмртни остаци 15 Прњаворчана, осморице из мајске и седморице из јулске офанзиве 1995. године.

Многи од ексхумираних, пронађени су жицом везаних ногу, без глава или других делова тела.

У Сарајеву је пред судом БиХ у току и пета година маратонског процеса против Сакиба Махмуљина, познатог као човека од посебног поверења Алије Изетбеговића, али и муџахединске јединице. Иначе, званичне јединице Зеничког корпуса и како се показало тадашње ћелије Ал Каиде.

Тужилаштво БиХ, међутим, у оптужници против Махмуљина изоставило је, тачније уопште није уврстило мајски масакр Зеничког корпуса. Расим Делић, командант тзв. АБиХ, у хашком процесу осуђен је 2008. на три године затвора, због “окрутних злочина које су починили муџахедини над заробљеним Србима”. Делић је, међутим, убрзо преминуо, па је првостепена пресуда аутоматски постала правоснажна.

Из Удружењу ратних заробљеника “Вијенац, Возућа и остали” подсећају да је након осуђујуће пресуде главнокомандујућем муслиманске војске Делића, из хашког Трибунала правосуђу БиХ наложено да правди приведе и све остале исламистичке злочинце.

-Срамна и скандалозна је чињеница да су и после 25 година изван домета правде десетине и стотине припадника тзв. АБиХ, чије су руке до рамена крваве у озренско-возућком злочину. Затамњивање злочина над Србима и својеврсно ругање правди је и из оптужнице против Махмуљина изостављање мајског масакра Зеничког корпуса-огорчени су у овом регионалном удружењу са седиштем у Добоју, мада су, како истичу, и постојећи докази сасвим довољни за најстрожу казну ратном генералу од највећег поверења Алије Изатбеговића и муџахедина.


Сакиб Махмуљин

Започета 27. маја муслиманска офанзива остала је као један од најкрвавијих преседана у досадашњим ратовима, да нико од 56 несталих није остао, тачније размењен жив.

-Тужилаштву је било довољно само да прегледа филм Прес службе Одреда Ел Муџахида. На филму се, сем одсечених глава и измасакрираних тела, јасно виде и живи, заробљени припадници Прњаворске бригаде. Касније су масакрирани и годинама скривани, а и дан-данас се многи воде као нестали. Јасно је да је реч о класничном и једном од највећих ратних злочина-категорични су у Удружењу “Вијенац, Возућа и остали”.

Као на многим српским стратиштима, испоставило се да је, готово невероватним сплетом околности, ипак, мајски масакр преживео један човек! Био је то, тада 43-годишњи Вељко Грујић, који се 9. јануара 1996. изненада појавио на размени код Санског Моста. Он је, после 13 дана тумарања и лутања, заробљен, надомак Завидовића (ФБиХ), у дубини непријатељске територије. У несрећи имао је среће, јер су се домаћи и страни муџахедини већ били повукли, па су га заробили завидовићки Територијалци. Пре тога, оставши без муниције, три дана је са дрвета гледао оргијање и маскр над заробљеним саоборцима.


Вељко Грујић

Овај данас, тешки инвалид са донекле зацељеним преломима тела и оштећеног слуха, присећа се да су трећег дана на тракторе товарили рањене и мртве. О свему је сведочио пред хашким истражитељима, али не и пред правосуђем БиХ, јер мајски масакр Махмуљиновог Зеничког корпуса није му ни уврштен у оптужницу. Упркос сведочењу јединог преживелог, одсеченим главама и жицама на ногама и рукама мученика!

СПАС “ОДОЗГО”

ЈЕДИНИ који је преживео мајски масакр, Вељко Грујић, присећа се да му је успело да, опкољен и без муниције, буквално за пола корака пред муџахединима се попне на дрво високо двадесетак метара. Добро се сећа и да је пред гониоцима изустио: “Боже, не остављај ме!”

-И данас сам убеђен да сам “одозго” чуо речи-“Попни се горе!”, од Бога, од свог анђела чувара. Четвртог дана, кад се све стишало, одлучио сам да се спустим низ дрво, одједном сам осетио да не могу да ни да се помакнем. Тек тада сам схватио да сам опасачем везан за грану-казује за “Новости” Вељко Грујић.

УГАШЕНА “ЗВЕЗДИЦА”, СВЕТСКИ МОЋНИЦИ И МУЏЕХЕДИНИ

МЕЂУ многобројним трагичним српским судбинама, посебно је дирљива и чемерна она прњаворске породице Сандић. Мајка Милена Сандић је, тог кобног јуна 1992., вољом светских моћника, изгубила тек рођено чедо, којем није стигла ни име да да. Била је то једна од 12 бањалучких беба “звездица”, које су постале део српске трагичне историје у прошлом рату. Трагична судбина Сандића, који су један од симбола српског страдања, заокружена је три године касније, када се међу жртвама мајског масакра нашао и отац Радомир, припадник Војске ВРС. Отац те вољом светских моћника напрасно угашене “звездице”-кћеркице, ккао сазнајемо, жив доспео у руке крвожедних домаћих и старних муџахедина. Пронађен је и сахрањен 18 година по нестанку.