Дејтонска творевина ушла је у нову, вероватно најопаснију кризу од њеног формирања. Која би – ако се обистине речи Милорада Додика да је „Република Српска кренула на пут изласка из БиХ са којег нема повратка“ – могла да доведе до нестанка државе настале у америчкој војној бази у Охају 1995. године. Или до – под условом да ипак дође до у овом тренутку мало вероватног компромиса – радикалне промене односа на простору некадашње централне југословенске републике.

Прочитајте још: Додик: Одбрана Српске и по цену САНКЦИЈА

ДОДИКОВИ УСЛОВИ

Тешко је веровати да је државник из Лакташа олако изговорио речи о „поласку на пут без повратка са којег РС неће зауставити ни САД, ни било ко други“, међутим, не треба искључити могућност да расплет најновије кризе донесе решење којим би, уз значајне промене, БиХ ипак о(п)стала у садашњим, авнојским границама.
Мада, чини се, ни сам не верује да је, с обзиром на став Бошњака и њихових западних пријатеља, могуће договорити такву реформисану БиХ, Додик је у изјави датој загребачком „Вечерњем листу“ саопштио услове који су, по његовом виђењу, последња шанса за очување државе коју истински жели само један од њена три конститутивна народа.

„Хрватима се мора вратити пуна суштинска конститутивност, Србима безбедност у смислу да више не буду жртве превара и преноса надлежности и да се договоримо, ако хоћете. А ако не, мислим да на пролеће наредне године неће бити БиХ“, поручио је српски члан Председништва БиХ.

УСТАВНИ СУД

Иницијални потез за изазивање новог потреса у БиХ повукле су судије Уставног суда БиХ, тачније, већинска коалиција бошњачких и страних арбитара која од формирања овог органа настоји да својим пресудама трансформише дејтонску заједницу у унитарну државу по вољи њеног најбројнијег народа. Након што је више година ударао по институцијама и симболима мањег БиХ ентитета (грбу, химни, Дану Републике 9. јануара) Уставни суд је, нимало случајно, кренуо у напад и на територију РС, оспоравајући властима у Бањалуци право да располажу имовином на земљишту које по Дејтонском споразуму припада српском делу БиХ.

Делиоци уставне правде из Сарајева су 11. фебруара донели одлуку да је члан 53 Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске – којим је прописано да предметно пољопривредно земљиште које је јавно добро, односно државно власништво, по сили закона постаје власништво и посед РС – „супротан Уставу Босне и Херцеговине“, те закључили како је „држава Босна и Херцеговина искључиво надлежна у регулисању питања државне имовине“!

Пошто у Дејтонском споразуму стоји да ентитетима припада сва имовина на њиховој територији осим оне која је изричито дата у надлежност БиХ (а у погледу земљишта није било никаквог преноса надлежности на органе у Сарајеву), очигледно је да је суд, који је у спровођењу задатака заменио истрошену институцију високог представника, најновијим покушајем правне отимачине територије послао јасну поруку Републици Српској. Припадницима већинског народа из мањег ентитета БиХ поручено је да морају да забораве „слово Дејтона“ и прилагоде се, западном делу међународне заједнице далеко пријемчивијем, „дејтонском духу“. Конкретно, од њих се тражи да схвате како не уживају никаква суверена права на територији РС, већ су само „подстанари“ у држави Босни и Херцеговини из које у складу с тим могу једино – како је не тако давно зборио бивши реис-ул-улема Мустафа Церић – „однети онолико земље колико је имају на опанцима“.

СРПСКА РЕАКЦИЈА

На изазов, који је први политичар Републике Српске назвао „државним ударом“ и „отимачином 94.000 хектара земљишта“, реаговали су, наравно, челници српске државне творевине западно од Дрине.

На састанку коме су, поред свих државних функционера из ентитетских и заједничких органа БиХ, присуствовали и представници парламентарних политичких партија (индикативно је да је лидер СДС-а Мирко Шаровић изостао са скупа, делегирао је свог заменика Раду Савића) донета је одлука да представници РС у институцијама БиХ (Председништво, Савет министара, парламент) обуставе рад на доношењу било које одлуке све док не буде усвојен нови Закон о Уставном суду БиХ у чијем саставу неће бити страних судија.

Спровођење ових закључака требало би, како неки сматрају, практично да доведе до парализе рада најважнијих органа БиХ који своје одлуке не могу доносити без сагласности представника оба ентитета, мада су се већ јавили појединци, попут посланика СДС-а и бившег министра безбедности БиХ Драгана Мектића, спремни да „бојкотују српски бојкот“.

Видећемо уколико ова ситуација потраје дуже, хоће ли две главне опозиционе странке РС, СДС и ПДП, устрајати на већ споменутим „српским закључцима“, или ће се под утицајем доскорашњих партнера из Сарајева и западних саветника дистанцирати од одлука за које су њихови представници на састанку у Бањалуци дали сагласност.

Интересантно је, међутим, да је Милорад Додик одбацио тврдње да најављене мере представљају блокаду рада институција БиХ. Он је појаснио да ће представници РС бити присутни на седницама заједничких органа, те да ће „имајући у виду специфичности у одлучивању институција БиХ, тамо где то могу одмах, зауставити доношење одлука, а тамо где морају да учествују у одлучивању, гласати против“.
Додик је такође најавио могућност да Народна скупштина РС поништи раније дату сагласност за преношење надлежности на ниво БиХ у погледу оружаних снага, индиректних пореза и високих судских и тужилачких органа, што би – уколико заиста до тога дође – био нови изазов бошњачким политичким структурама и њиховим глобалистичким менторима.

ВУЧИЋЕВА МОЛБА

Александар Вучић се на Дан државности Србије у Београду састао с Милорадом Додиком и Жељком Цвијановић, и после састанка саопштио да ће матица наставити да подржава Републику Српску, али и замолио челнике РС да се за своја права боре кроз институције, како не би дестабилизовали регион.

„Моја молба председнику Милораду Додику и Жељки Цвијановић јесте да имају у виду интерес нашег народа. Разумем све са чиме се суочавају, али замолио сам их да све раде правно, демократски и кроз институције. Многи би желели да кажу како тим процесима управља Београд, по старом рецепту из прошлости према којима је Србија крива за све. Србија подржава Дејтонски споразум и тако поштује интегритет БиХ, али, разуме се, и интегритет РС унутар БиХ.“

Милорад Додик је нагласио да Срби у РС, након нових покушаја унитаризације БиХ, имају две могућности: „Или ће доћи до промене структуре Уставног суда БиХ, или ће бити спроведен референдум о статусу Републике Српске, без обзира колико су нам га до сада оспоравали. Дође тренутак кад народ, и ми као представници тог народа, не можемо више да дозволимо да испаднемо глупи, да за пет година неко напише како нас је превео жедне преко воде.“

ПОДРШКА И ПРЕТЊЕ

Захтев Републике Српске да се усвоји нови закон којим би страни арбитри били одстрањени из Уставног суда подржао је и председник ХДЗ-а Драган Човић, али су уследиле очекиване негативне реакције домаћих и страних политичких и дипломатских фактора из Сарајева.

Бакир Изетбеговић је, пребацујући Републици Српској да „као са шведског стола“ покушава да узме оно што јој одговара, најавио да СДА неће „ни по цену кризе попустити у својој подршци Уставном суду БиХ“. Од Хрвата босанске оријентације Жељка Комшића чули смо како „нижи органи власти не могу доводити у питање институције БиХ“, али и готово нескривену претњу да „било какве најаве непослушности и порицање судских одлука представљају акт побуне и стављају оне који то чине изван закона“. Шефик Џаферовић је поручио да су „сада на потезу Тужилаштво БиХ и Канцеларија високог представника“, из које је, очекивано, саопштено да „не може бити расправе о одлукама Уставног суда БиХ, које ентитети морају поштовати“.

У сличном тону реаговала је и амбасада САД, пославши у свет „педагошку“ поруку властима у Бањалуци да „поштовање уставног поретка није дискреционо право већ обавеза у било којој земљи у Европи“.

И званични Београд, као и власти у Бањалуци, желели би да се ствари реше мирним путем, повратком у „дејтонске оквире“, али је проблем у томе што је – због одбијања Бошњака да пристану на реформисање Уставног суда, те подршке коју им даје Запад – маневарски простор за тако нешто, најблаже речено, максимално сужен.

Уколико се криза продужи, а Република Српска почне да враћа одузете надлежности и заиста крене „путем без повратка“, логично је очекивати оштру реакцију „чувара јединствене БиХ“. Не треба искључити економске санкције западних држава мањем ентитету БиХ, као и међународно „изопштавање“ одговорних функционера Републике Српске, а могуће је и да „пробуђени“ Валентин Инцко донесе, у складу са својим бонским овлашћењима, „историјску одлуку“ о смењивању Додика и других функционера власти у Бањалуци, или чак суспендује „побуњену“ Народну скупштину РС.

СЦЕНАРИО ЕСКАЛАЦИЈЕ

Против лидера Републике Српске би могао бити покренут и кривични поступак пред судовима БиХ, међутим, све ово – говоримо за сада само о хипотетичким мерама – неће имати практичан ефекат уколико те мере не буду реализоване путем примене силе, пошто се „одговорни“ неће својевољно повиновати налозима и пресудама из Сарајева. Хоће ли актуелни високи представник – који је још 2014. говорио о могућности да „трупе Европске уније буду употребљене уколико стање у БиХ буде ескалирало“ – у циљу заштите свог и међународног ауторитета издати директиву присутним снагама ЕУФОР-а да заведу војну управу над „побуњеним“ мањим ентитетом, или ће можда Бошњаци добити миг од моћних пријатеља да „аскерским“ ударом на РС промене стање на терену и тиме практично обесмисле Дејтонски споразум?!

Ни ову опцију не би требало унапред одбацити јер би, по замисли глобалистичких сценариста, њена успешна реализација омогућила постизање неколико циљева. Проблем постојања неподобне српске творевине у БиХ био би практично скинут с дневног реда, а земља затим лако угурана у НАТО, Београд би добио још један болан шамар и опомену шта га може очекивати уколико се не буде повиновао захтевима у погледу решавања статуса Косова, док би Москви било стављено до знања ко је и даље главни газда у региону.

ЗАКЉУЧЦИ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РС

Народна скупштина Републике Српске је на посебној седници, одржаној 17. фебруара у Бањалуци, усвојила закључке у вези с антидејтонским деловањем Уставног суда БиХ.
Потврђујући приврженост РС Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, Народна скупштина обавезала је представнике Српске у институцијама БиХ да предложе Парламентарној скупштини БиХ усвајање Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ. Представници РС у институцијама БиХ су такође обавезани да обуставе доношење било каквих одлука у органима БиХ до доношења Закона о престанку мандата страних судија и избору домаћих судија у Уставном суду БиХ и његовог ступања на снагу. Све институције Републике Српске су добиле обавезу да не прихватају и не спроводе било какве будуће антидејтонске и недемократске одлуке високог представника и Уставног суда БиХ. Од представника РС у заједничким органима БиХ захтева се да у року од 60 дана обавесте Народну скупштину о спровођењу усвојених закључака.

Донесене закључке усагласиле су све српске партије у парламенту, а приликом гласања за њих су се изјаснила 72 посланика, док је двоје било против.

Милорад Додик је на почетку обраћања посланицима изговорио речи: „Довиђења БиХ, добродошао РС-егзит“, најавивши тако да би Српска могла путем референдума напустити БиХ као што је Велика Британија отишла из Европске уније. Касније је, међутим, објаснио да је то „само једно од могућих кретања и да би најбоље било да се путем закључака дође до тога да Уставни суд БиХ буде реформисан у складу са најбољим праксама ЕУ“.

ДОДИКОВА КАЛКУЛАЦИЈА

Мада ови, са тачке српских интереса, мрачни и засад само хипотетички сценарији у овом тренутку не морају изгледати као непосредна опасност, несумњиво је да су челници власти у Бањалуци свесни ризика који доноси одлучно супротстављање пресуди Уставног суда БиХ. Постоје, наравно, мишљења да је Додик неискрен у својој најави „пута РС без повратка“, односно да свесно јавно прокламује максималне циљеве како би касније у политичкој трговини избоксовао мање али ипак значајне концесије.

Тачно је да је први политичар РС протеклих година често говорио како грађани његовог ентитета имају право да се путем референдума изјасне о независности, међутим, при томе је готово увек наглашавао како челници Републике Српске „нису авантуристи“ и да се референдум може спровести „тек кад се за тако нешто стекну повољни међународни услови“.

Очигледно је да садашњи однос снага у свету не испуњава услове за спровођење тог циља, па ипак Додик је, након одлуке Уставног суда БиХ – којом није само нарушен дејтонски територијални баланс по коме РС припада 49 одсто БиХ већ и створен правни основ за даље отимање земље и имовине – обзнанио свету како је Република Српска „кренула путем изласка из БиХ“. Уз то је као аргумент навео чињеницу да се практичним рушењем Дејтонског споразума од стране међународних фактора „дошло до зида“.

„Република Српска има избор између две ствари, да дозволи себи да тихо нестане, или да учини оно што мора“, саопштио је Додик, најављујући да ће време показати колико је РС заиста озбиљна у овој намери.

Наредни дани и месеци ће заиста показати да ли ће чињење „онога што се мора“ стварно водити српски део Босне и Херцеговине ка потпуном напуштању садашње дејтонске творевине, али и вероватно дати одговор на питање куда ће изнуђена реакција Бањалуке одвести како некадашњу централну југословенску републику, тако и цео регион.

Аутор: Коља Бесаровић