Душан Радоја је један од ретких младих високобразованих људи који сматра да се на селу може лепо живети од свог труда и рада. Током рата је био избегао у Србију, па затим један период живео у Модричи, али је ипак схватио да жели да се врати у свој родни крај, где је себи осмислио запослење али радно време у којем нема стреса, а ни страха од отказа. У времену све масовнијег одласка младих на Запад, Душан нам открива у чему би могла бити предност и лепота останка, ако бисмо препознали адуте наших крајева.


Своју оазу је пронашао на дедовом имању где се бави производњом органске хране и кроз наредне редове открива шта млади могу очекивати ако се ипак одлуче поћи на село, уместо исељавања у стране земље.


- Зовем се Душан Радоја. Рођен сам у Гламочу 06.02.1988. године, БиХ. Због ратних дешавања након пада Гламоча 1995. године одлазим у Србију. У Србији проводим време избеглиштва где завршавам основну школу. Од 2003. године живео сам у Модричи, где уписујем Гимназију. Наком матуре 2007. године уписујем се на ПМФ, Бања Лука на студије географије. Након завршених студија 2012. године уписујем и мастер студије на географији. Издао сам научну монографију о свом завичају 2016. године. Аутор сам више научних радова. Од 2013. године сам повратник у општину Гламоч. Систем у коме живимо није омогућио младим људима да покажу своје квалитете и стручност, тако да сам одустао од универзитетске каријере. Из љубави према завичају и селу одакле су потекли сви моји, обнављам дедово имање и заједно са родитељима враћам се на село. Одлучио сам да се бавим органском производњом здраве хране као би заштитио географско порекло својих производа и изградио сопствени бренд. Осим органске производње поврћа, бавим се и козарством из велике љубави према козама. Одлучио сам да живим на селу јер је мирније, спонтаније и здравије у сваком погледу. У слободно време свирам гитару, јер ми је музика велика страст. Посебно преферирам рокенрол, блуз, џез и фламенко.


На питања како изгледа његово имање и шта га је мотивисало на такву одлуку, Душан нам даје сликовит али и реалан опис свог пута који је одабрао, без обзира на све потешкоће.


- Живим у селу Петровом Врелу на три километра од Гламоча. Вратио сам се 2013. године. Имање се налази на пространом платоу брега Хомар на 930 м надморске висине. Село је окружено боровом шумом и бројним изворима - врелима по којима је и добило назив. Оно што ме је мотивисало да донесем одлуку за живот на селу је то, да нисам желио да будем роб система и приватлука у коме живимо. Нисам желио да слушам другога, да имам тутора над главом, да будем роб послодавца који за мизерне новце људима узимају душу. Једноставно речено желио сам, да будем свој на своме, да обновим своје имање и да вратим сјај домаћинству Радоја како је то некада изгледало. За све то је било потребно много воље, труда и средстава, али уз Божију помоћ успело се некако.





ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Мало село великих ентузијаста


Радоја каже да је одабрао да се бави органским узгојем хране, јер је свестан колико је таква храна драгоцена за здравље, а нада се да ће и наше тржиште препепзнати управо тај начин производње.


- На свом имању узгајам цвеклу, мркву, лук, пасуљ, кромпир на потпуно природан начин...У последње време све је актуелнија прича о здравој храни без употребе хемије. Сведоци смо да је пораст малигних оболења фрапантан и да је то све последица нездраве исхране. Храна је фитотоксична, контаминирна синтетичким гнојивима и пестицидима, а све је више хибрида и ГМО производа који узимају маха и потискују аутохтоне сорте. Сматрам, да наше тржише полако, али сигурно препознаје значај органске хране.





Он открива да се произвођачи сусрећу са бројним тешкоћама, јер је висока цена добијања сертификата, те да дуго трају процедуре које се морају испоштовати према држави.

- Један од највећих проблема у органској производњи је висока цена добијања сертификата, јер процедура кошта од 800-1500 КМ, као и дуг период конверзије и мониторинга, анализа узорака земљишта и производа, који траје 2-3 године. Проблем је и у недостатку радне снаге око сезонских послова, а и висока цена органских семена са деклерацијом која су произведена у складу са органским принципима.




Душан каже да је свестан да је међу малобројнима који су увидели предност једноставнијег живота у лепој и здравој природи, која храни и тело и душу, чега фали на Западу и наводи да иза те своје одлуке бескомпромисно стоји, јер није побрник капиталистичких окова и трке за новцем, која одузима духовну лепоту и прави смисао живота.


- Нисам присталица одласка у иностранство, схватио сам да овде припадам, а тамо бих увек био туђин. Млади људи су жељни промена и авантуре што је и природно. Материјални свет Запада привлачи младе људе као магнет. Људи несмотрено постају робови система. Већом зарадом, апетити расту, јер се губи скромност као врлина. Село није решење, али сматрам да има смисла живети на селу, ако се живот лепо организује. Наша земља има велике перспективе и предивну природу, али те дарове природе из Божије баште треба знати искористити на најбољи начин. На селу и јесте живот, нема трке, фрке, а у граду никада нећете имати мир као на селу. Аристократија је увек живела на својим имањима, ван града, на периферији, где је и мирније. Село пружа велики духовни мир, а он је данас човеку који живи убрзаним темпом најдрагоцијенији. Људи у свету имају све, а немају ништа, ми на селу нисмо можда материјално најбоље обезбеђени, али имамо, ако ништа, миран и спокојан живот. На западу се много ради, по два-три посла да би се живело нормално, а наш народ није баш нешто вичан раду, част изузецима, многи би брзо поклекли. Овде се мало ради, али се и од тог „малог“ може лепо жиети, јер ми намамо, ни висок стандард, ни велике порезе и велике трошкове, који се на Западу морају редовно плаћати.




Човек на свом имању сам себи одређује радно време, није лимитиран никаквим роковима, све је спонтано. Није богат човек који има пуно новаца, већ онај који носи Бога у себи. Ко не може да презре материјално, не може ни да схвати духовно, поручује Душан.