Градислава плеше са вуковима: Инжењер рударства 17 година живи у трошној појати

В. ЂОРЂЕВИЋ

среда, 03. 06. 2020. у 12:00

Градислава плеше са вуковима: Инжењер рударства 17 година живи у трошној појати

Фото В. Ђорђевић

Градислава Бусић, дипломирани инжењер рударства, асфалт заменила дивљином на Црном врху. Навикли су се вукови на нас, па више не насрћу на овце и јагњад. Редовно чујем њихово завијање
Градислава Бусић (54) трампила је борски асфалт за пашњаке и ливаде на Црном врху, где већ 17 година живи сама у трошној појати. Чува домаће животиње, а њу "чувају" дивље, јер је око њеног имања сто хектара напуштене земље. Да би човек живео у планини, мора најпре да је воли. Мора да воли природу и све што она даје. А даје много, тврди горштакиња из околине Бора.

Њен дан почиње пре свитања и "добро јутро" најпре пожели пчелама, стаду оваца, крави, свињи и прасићима. Градислава је дипломирани инжењер рударства, живи са домаћим животињама, али јој друштво праве и дивље. У двориште појате старе цео век редовно јој, каже, свраћају две срне и трчкарају лисице.

- Дивље свиње, да се изразим у духу из доба короне, држе мало већу дистанцу. Не прилазе близу као срне, али ми зато "помажу" да преорем земљу. Баш сам пре неки дан била "очи у очи" са њих две. Риле су по мојој ливади, ваљда у потрази за храном. Вукови су посебна прича. Изгледа су се навикли на мене, па више не насрћу ни на овце и јагњад. Али редовно чујем њихово завијање - прича ова жена, која 24 године ради у борском руднику неметала.

Градислава се из градске вреве вратила природи пре 17 година. Онда, када је остала без мајке и оца, убрзо и без супруга, решила је да асфалт трампи за пашњаке и ливаде које су јој остале у аманет. Ова храбра жена данас живи далеко од очију јавности, јер ју је срце вукло назад, на праг трошне појате у којој се родила. Устаје, како каже, у три ујутру да намири стоку, а онда шест километара пешачи до првог асфалта, где почиње њена веза са цивилизацијом, коју одржава због рударског позива. Када се врати с посла, чека је нови. Обрађује земљу да би прехранила животиње, у пластеницима производи органско поврће, прави сир, бере лековите траве. На починак иде тек кад још једном намири сва гладна уста око ње.

- Да би човек живео у планини, мора најпре да је воли. Мора да воли природу и све што она даје. А даје много. Нема страха од самоће, чак ни зими, када је најтеже. Тада узмем цео годишњи одмор и два месеца не сиђем у град - прича нам Градислава док нас послужује врућим влашким палачинкама и соком од зове.

- Код мене је све органско - додаје - сир, млеко, погача из црепуље...


Домаћинство Градиславе Бусић ушукано је у скуте Црног врха. Има појату, шталу, амбар, свињац, овчарник, пластенике и викендицу коју је опремила за етно-туризам. Све је то сама изградила на својих 30 хектара земље. Први комшија јој је на два километра одатле, а око њеног "рајског места" је 100 хектара напуштене земље. У дворишту расте лимун, па је питамо откуд усред недођије цитруси.

- Морала сам и самој себи да докажем да овде све рађа. Посадила сам лимун експеримента ради, чисто да видим да ли ће на 650 метара надморске висине опстати и он. Поглед на дрво, пуно ко око, жутих плодова, говори боље од мене - прича Градислава.


Волела би ова жена да све што је данас стекла сутра остави неком младом брачном пару, који је вољан да настави тамо где ће она једнога дана стати. Али, како каже, нико данас није заинтересован да се бави пољопривредом.

- Уз рад и љубав према оваквом начину живота, у планини сасвим лепо може да се живи. На пола километра одавде је црновршка пруга, која повезује Бор са Црним врхом, па је раније било речи да се она оспособи као "Шарганска осмица". Том пругом су се раније превозила дрва за борску топионицу, а и Борско језеро је изграђено због РТБ. Значи, црновршка пруга је изнад, на десетак километара је и ски-центар, у подножју планине језеро. Може да се направи занимљива "веза" и са цивилизацијом. Терен је погодан за планинарење, лов и сеоски туризам, а мир, тишина и буђење уз цвркут птица су нешто што се подразумева на овом месту. Чини ми се да баш то људима данас највише треба - закључује Градислава.

Општински пут нико не одржава

Пут који води до њеног домаћинства Градислави задаје највећу главобољу. Нарочито кад је зима, па га сметови завеју. Сама га је прокрчила и уредила, иако се у катастарским папирима води као општински пут.

- Нико га не одржава, и то је мука. Ако се већ у књигама води као општински, а не колски, онда би, ваљда, Општина требало и да брине о њему - сматра наша саговорница.

Коментари (4)

PERA AS!!!!

03.06.2020. 13:07

NARAVNO, KADA BI VISE PROMOVISALI I PISALI O OVAKVIM LJUDIMA I ZDRAVOM ZIVOTU, A NE O NEKIM AJFON PROSTITUTKAMA, BILO BI I VECE INTERESOVANJE MLADIH BRACNIH PAROVA....

Novinar

03.06.2020. 13:32

Bravo za priču. Ovo su teme i ljudi koje treba da forsirate, a ne rijaiti ličnosti. Još uvek ima nade za Večernje novosti.

mimi

04.06.2020. 13:59

Koji borac i koja kraljica je ova žena. Živa i zdrava bila, neka se nauživa lepote i mira koji je okružuju.