Посада Ер Србије открива како је допремана медицинска опрема из далеких - Кине и Јужне Кореје: Поносни смо због помоћи херојима и народу Србије!

Златица Радовић

31. 05. 2020. у 16:02

Капетан Јовановић: Седам пута сам летео у Шангај и Пекинг по неопходне ствари, а тамо је било као да смо слетели у филм. Стјуардеса Патафта: Приликом оваквих летова нема одмора, у авиону сте и дуже од 30 сати

Посада Ер Србије открива како је допремана медицинска опрема из далеких - Кине и Јужне Кореје: Поносни смо због помоћи херојима и народу Србије!

Током хуманитарних летова довезено више тона неопходне опреме

У ДАНИМА страха и панике од пустоши коју ће оставити вирус корона, срце грађана у карантину грејале су слике наших авиона који су доносили медицинску опрему са далеких дестинација. Из Кине, Јужне Кореје... Из светских метропола враћали су наше ђаке, студенте, пословне људе...

Пилоти и стјуардесе нашли су се међу онима који су на својим леђима понели највећи терет ове пошасти. На многе дестинације одлазили су први пут и слетали на писте које у редовним околностима нису доступне ни највећим светским компанијама.

Из исповести за "Новости" капетана Александра Јовановића и стјуардесе Јулијане Патафти, из "Ер Србије", једно је извесно - ове летове никада неће заборавити.

Капетан Александар Јовановић је чак седам пута током ванредног стања летео до Кине по хуманитарну помоћ. Међу сликама које ће га подсећати на то време је и пустош београдске ваздушне луке, када су били једина посада на Аеродрому "Никола Тесла".

- А на писти у Шангају видели смо авионе из целог света који су у ову земљу долазили по помоћ. То је било импресивно, као и њихов дочек - прича Јовановић. - Први утисак на мене је оставила изузетна организација. Када смо слетели, суочио сам се са сценама као из филмова - дошли су њихови санитарни радници, лекари и особље, обучени у скафандере с комплетном заштитном опремом.

Иза пилота Јовановића је 30 година летења, али тврди да су путовања током ванредног стања круна његове каријере. Нарочито летови за Кину, до које из Србије деценијама не постоји директна веза.

- Технички, то је било врло сложено, јер смо морали да се припремимо за слетање на аеродроме на које идемо први пут - прича нам капетан Јовановић. - Већина пилота никада до сада није тамо летела, осим оних који су били ангажовани у страним компанијама и на специјалним летовима, а њихова помоћ нам је била драгоцена. Осим у Шангај и Пекинг, слетали смо и на занимљиве аеродроме у монголској степи, у град Ченг Ду, који је постојбина панди, са дивним зеленилом. Били смо и на аеродрому у месту Хохот, на који, иначе, од европских компанија слеће једино "Аерофлот".

Капетан Александар Јовановић

Иако је одлазио у жариште епидемије, није се плашио.

- Нисам имао страх за мене лично, већ због породице. Имао сам неку рутину. Нисам уносио одећу са лета у кућу, после доласка сам се дезинфиковао и туширао, а пазио сам и да смањим контакте са породицом, да им не пренесем нешто. Стандардно је било - нас шесторица пилота, двојица стјуарда, механичари и лоуд мастери, који се баве распоредом терета. Али ради бржег обрта авиона и повратка за Београд и посада је помагала при утовару. То су ситуације које се скоро никад у редовним околностима не дешавају.

Јовановић истиче да су пилоти само врх леденог брега и да је све што је учињено током ванредног стања био колективни напор "Ер Србије".

- Учествовале су колеге стјуарди и стујуардесе, механичари који су се бринули о томе да флота може да лети, наш оперативни центар... - набраја капетан.

Међу стјуардесама које су се ухватиле укоштац са изазовима током пандемије била је и Јулијана Патафта. Она је са колегама летела за Јужну Кореју, која је, после Кине, била највеће жариште у Азији.

- Хуманитарни летови се разликују од редовних првенствено по томе што након слетања на тако удаљене дестинације, до којих се путује и више од 10 сати, нема одмора, већ се после утовара робе авион враћа за Београд, и сам боравак у њему може да траје и дуже од 30 сати - прича Јулијана Патафта. - Неписано правило је да се позив за овакав лет не одбија. Осим професионалног приступа послу, тај моменат кад проради национални понос у вама и жеља да се допринесе заједници је веома чест код свих нас у кризним ситуацијама, и верујем један од оних који нас дефинише као људе. Никад пре нисам имала прилику да видим како то изгледа кад цео свет дословно стане.

Пилоти и сјуардесе не прихватају став да су у тешком периоду који смо пребродили и они показали велику храброст.

- Нисмо ми хероји. То су здравствени радници - поручује капетан Јовановић. - Ми смо им омогућили да раде у безбеднијим условима, доносећи медицинску опрему. Далеко од тога да смо ми били изложени као лекари. Поносан сам ако сам њима успео на неки начин да помогнем.

ВОЗИО И ПОМОЋ ИТАЛИЈИ

КАПЕТАН Јовановић каже да је поносан на то што је био у посади која је однела помоћ Италији.

- У Риму сам завршио обуку за "ербас 330", и то ми је остало у дивном сећању - каже пилот. - Зато ми је било посебно драго што сам баш ја имао част да будем део тима који је испоручио медицинску опрему тој земљи у изузетно тешкој ситуацији током борбе против вируса корона.

ПУСТО НЕБО

КАПЕТАН Јовановић каже да ће му у сећању остати и пусто небо.

- Летели смо прометном транссибирском рутом, која је у нормалним околностима претрпана, јер спаја комплетан саобраћај источне Азије и Европе - објашњава пилот. - А та рута је у том тренутку била потпуно празна! Једино се могао видети понеки теретни авион, док путничких авиона није ни било.

НЕЗАБОРАВАН АПЛАУЗ РОДИТЕЉА

ЛЕТЕО сам за Вашингтон када смо ишли по наше ученике и студенте који су остали "заробљени" у Америци - прича капетан Јовановић. - Доживео сам нешто што ме је дирнуло. Родитељи те деце, који су били очајни што су она остала далеко од њих у том стању хаоса, чекали су нас испред аеродрома. Када је посада изашла, наградили су нас огромним аплаузом, и то ће ми остати као велика импресија. Били су пресрећни што су им се деца вратила.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)