Све док није напунила 23 године, живот Полине Дакин није имао баш нимало смисла. Још од детињства знала је да није у реду начин на који је васпитавају, знала је да родитељи стално нешто крију од ње, знала је да није нормално да живиш као чергар. Али није имала појма зашто тако живи.

Своју невероватну животну причу недавно је објавила у виду мемоара "Бежи. Сакриј се. Понови", и та књига даје невероватан увид у живот под потпуном паранојом.

Полин је данас новинар али и предавач на универзитету Халифакс, али ни као новинар, каже, никада се није сусрела са животном причом бизарном попут њене.

Све је почело када је Полин имала пет година. Њени родитељи, Ворен и Рут, развели су се. Ворен је наводно био насилни алкохоличар, због чега је Рут добила пуно старатељство над децом. Полин и њеног брата Теда одвела је у Винипег, а потом у Сент Џон. Мајка им никад није објашњавала зашто се селе, нити им је најављивала селидбе.

- Никад нисмо имали прилике да се опростимо. Цело наше детињство и младост били су низ насилно прекинутих пријатељстава. Када бисмо је питали зашто, рекла би нам "Жао ми је, не могу сада да вам кажем. Када мало порастете, објаснићу вам све".


И тако, таман што би се примирили у неком новом граду, уследила би нова селидба.

До своје 11. године, Полин је променила шест школа за само четири године. Са оцем није имала никакав контакт.

- Знала сам да се нешто лоше дешава. Нисам знала тачно шта, али увек сам имала неки предосећај да је све то врло мрачна прича. Брат и ја смо стално нагађали шта би могла да буде истина иза свих тих селидби. Болно је то само отићи без поздрава од људи који вам значе и никада више не чути ни реч о њима - прича Полина.

Све то водило је децу у дубоку депресију. Полина никада није имала осећај припадности. Навикла је да то што постоји данас сутра може да нестане без трага. Једина константа у њиховом животу био је свештеник Стен Сирс, који се увек селио за њима. Испоставило се да је Рут заправо била у вези са њим, а упознала га је док је радила као саветница у групи за подршку породицама алкохолочара. Стен је на неки начин постао очух деци и на крају се и званично уселио код њих. Али премда је био нежан и пажљив према њима, није могао да отера њихов бес због начина на који живе.


Полина се борила не само са депресијом, већ и са нападима панике. Нису помагале бизарне сцене које су се понављале. Једном приликом, установила је да су Стен и њена мајка бацили буквално сву храну из куће. Рекли су јој да се све покварило, али они су бацили баш све, чак и со и шећер, брашно и сличне ствари.

Следећом приликом, усред радне недеље, без објашњења су одвели њу и њеног брата у планину. То су представили као малу "екскурзију".

Неком другом приликом, када су се Полин и њен брат вратили из школе, натерали су их да оперу стопала и потом носе пластичне кесе преко чарапа целог дана. Наравно, објашњења за то није било.

Када је Полина напунила 23 године, мајка је коначно решила да јој каже пуну истину.

Нашле су се у једном мотелу, и Рут јој је рекла да Стен бежи од мафије која већ дуги низ година шаље добро истрениране убице да би убиле њега и све њих. Зато су се тако панично плашили свега и често селили.


Стен јој је потом рекао да је једном саветовао високо позиционираног мафијаша који је желео да се избави из тог живота. Међутим, када су то сазнали његови сарадници, убили су га, а потом решили да и Стен мора да умре јер зна превише.

Када је Стен отпочео везу са Рут, и она и њена деца постали су мете. Стен је ушао у програм заштићених сведока, па је сакривање посало лакше.

Ипак, никада нису били сигурни ко је пријатељ а ко непријатељ. Свако је био потенцијални убица.

Све то ужасно је утицало на Полин која је, логично, после тог сазнања постала престрављена. Целог живота била је у смртној опасности а да то није ни знала. Искрадала се да би се дружила, не слутећи да је то могло да је кошта живота.

Врхунац је био када јој је рекао да тајни агенти мафије могу много тога и да знају много тога о целој њеној породици. У стању су чак, рекао јој је, да убију човека, и потом га замене савршеним двојником који ће савршено имитирати ту убијену особу.

Потпуно му је поверовала. Уследиле су године додатног страха и параноје. А онда је почела да тестира Стена и све се распало. Сав тај страх и очај, све селидбе и проћердане године проћердане су узалуд. Јер Стен није био у животној опасности. Не, он је само патио од параноичне делузије, тако интензивне да није било шансе да га убедите да је све умислио.

А Рут? Са Рут се десио случај "фолие а деуx", лудост удвоје, односно индукована психоза. Психички поремећени Стен усадио јој је причу у главу и ускоро је и сама попримила психопатско понашање и поверовала у све. Полин никад није успела да јој објасни да је све била лаж. И док је умирала, Рут је била уверена да је Стен говорио истину.

- Тешко ми је било да му опростим. Била сам страшно љута на њега док коначно нисам схватила да није ни он крив. Он је просто болестан. Када сам схватила да то није радио из зле намере, опроштај је дошао природно. Требало ми је много дуже да опростим себи што сам му веровала. Предност сам дала срцу, а не глави. Сада ми је само жао мајке, јер је водила тако тежак и напоран живот ни за шта - рекла је Полина у недавном интервјуу.


(Жена.рс)