ПОСЛЕ неколико месеци проведених на мору, 206 српских помораца вратило се кући. Пре три дана крузер "Карневал бриз" упловио је у дубровачку луку, где је српске држављане сачекало седам аутобуса. После 20 сати путовања кроз Хрватску, пре два дана стигли су у Београд.

Поморци широм света су због пандемије новог вируса корона били заробљени на прекоокеанским бродовима. Компанија "Карневал" успела је да своје раднике са Балкана смести на један крузер. Поред држављана Србије, на "Карневал бризу" били су грађани Хрватске, Црне Горе, БиХ, Северне Македоније, Словеније, Албаније. За њих је компанија организовала превоз аутобусом, док је неколико чланова посаде из Италије, Русије и Бугарске отпутовало чартер-летовима.

Горана Томића пронашли смо код родитеља.

- Коначно сам дошао кући - каже нам. - Још не могу да верујем да сам на копну. Родитељи су ме сачекали у Београду и за два сата сам стигао у Ариље.

Крајем фебруара Горан се укрцао на брод, на коме је радио као супервизор у бару. На броду је сачекао и пандемију.

- Путници су се искрцали 16. марта, а остало је само особље - каже Горан. - У почетку нисмо знали како да се понашамо, све док нам нису рекли да почетком маја прелазимо на крузер "Карневал бриз". Американци нам нису дозволили да изађемо на копно, па је седамнаест бродова морало да отплови до Бахама. Ни тамо нисмо смели да изађемо на обалу, великим чамцима за спасавање пребацивали смо се са једног крузера на други.

"Карневал бриз" је скоро месец пловио до Европе. Први пут су се зауставили у луци Саутемптон. Ни тамо им нису дозволили да изађу. Из Саутемптона су кренули у Шпанију, а из луке Кадиз у Дубровник. Неке државе чак нису дозволиле да брод уђе у њихове луке.

- Све време смо били на броду - прича нам Горан. - Неколико путника искрцало се у Енглеској, остало је више од хиљаду људи. Првих дана свима нам је било тешко. Највише времена проводили смо у соби, мерили су нам температуру два пута дневно. Када су утврдили да нико од нас није заражен, пустили су нас да се слободније крећемо. Могли смо да се дружимо, играмо друштвене игре, шетамо. Отворен је и бар. Нисмо делили собу, храна је била добра.

Горан Томића


На броду који се налазио поред крузера на коме је био Сарајлија Харис Махмутовић било је неколико стотина путника заражених ковидом. Било је чак и мртвих.

- Било је страшно, скоро да нисмо смели да изађемо из собе - прича Харис. - Неколико колега је било смештено у кабинама без прозора. Њима је било још горе, као да су у затвору. Кад смо прешли на "Карневал бриз", све је било много лакше и лепше. Срео сам много колега које нисам дуго видео, стекао нове пријатеље. "Карневал бриз" је подсећао на малу Југославију. Невоља нас је окупила, сви смо се држали заједно, били смо јединствени.

Харис Махмутовић

Сарајка Милица Балабан је била у карантину на крузеру "Хоризонт" од 15. марта.

- Тада смо искрцали последње путнике у Мајамију - каже нам. - На броду је остало отприлике 1.500 чланова посаде. Прве две седмице могли смо да користимо теретану за госте, игралиште за кошарку и одбојку. Онда су затворили и теретану и игралиште. Маска је постала обавезна, а убрзо и социјална дистанца. Морали смо да држимо размак од два метра док стојимо у реду за храну и за столовима. Избор хране је био добар, једном недељно радили су утовар у Мајамију. Имали смо и бургер, пицу и бурито. Око 170 људи је и даље радило, а остали нису.

Компанија је хтела да их пошаље кући, али су сви аеродроми били затворени. Европа је била блокирана.

- Људи су постајали све нервознији, нисмо могли да изађемо, били смо буквално заглављени на броду - сећа се Милица. - У Америци је сваким даном бивало све горе, много заражених, много смртних случајева. Избор хране је постао оскуднији. Из кабина смо смели да изађемо само два пута дневно. Пре ручка сат времена и пре вечере исто толико. Обрадовали смо се када су почели да разматрају опцију да нас врате бродом кући.

Тридесеттрогодишња Милица не планира да се врати на крузер.

- Радила сам као помоћна конобарица, покушала сам да променим позицију, нисам успела - објашњава нам. - Не памтим да сам била срећна као кад сам после три месеца стала на копно. Изашла сам са брода у петнаест до девет увече. Искрцавали су људе у групама, прво Хрватска, па Србија, Црна Гора и на крају Босна. После овог искуства схватила сам колико волим своју породицу и пријатеље. Много су ми недостајали.

Милица Балабан

ПРИЈАТЕЉСТВА ЗА ЦЕО ЖИВОТ

КОМПАНИЈА планира 1. септембра да врати осам бродова у операцију - каже Горан. - Требало је да почнем да радим на новом броду, једном од највећих наше компаније, али у овој ситуацији ићи ћу тамо где ме позову. На броду сам пронашао много пријатеља, и то су пријатељства за цео живот. Рад на броду није лак, научи човека да живи брзо, али да за све има времена.

КАД ВАС МОРЕ ДОТАКНЕ...

НЕША из Београда једва чека да се врати на брод:

- Међу поморцима је позната изрека: "Једном када вас море дотакне, живот на копну није исти". Што се тиче боравка на крузеру у току ове голбалне пандемије, мени је било добро. Можда су круз компаније могле боље да организују повратак запослених кућама, али нико није знао како да се понаша у тој ситуацији. Дали су све од себе да нас што пре пошаљу кући. Надам се да нас је ова пандемија научила да водимо више рачуна једни о другима и да се више посветимо породици. Крузери неће имати летњу сезону, а ми запослени ћемо први пут после много времена провести дуг период са најближима. То нам највише недостаје када одемо. А онда када време за пловидбу поново дође, вратићемо се бољи и јачи него икада.