Још се бојим да загрлим брата: Тина Ђорђевић, медицинска сестра из Лесковца, о борби против короне и сузама сина колегинице који два месеца није видео мајку

Далиборка АЛИХОЏИЋ

недеља, 17. 05. 2020. у 17:01

Још се бојим да загрлим брата: Тина Ђорђевић, медицинска сестра из Лесковца, о борби против короне и сузама сина колегинице који два месеца није видео мајку
Осам сати не пијете воду, не једете, не идете у тоалет, и онда када одете кући и скинете опрему, сузе саме крену
ПОСЛЕ свега што сам прошла радећи месец и по дана у лесковачкој ковид-болници, нисам се ослободила осећаја несигурности. Није то страх, јер се као здравствени радник не смем бојати болести, већ осећај одговорности да не угрозим неког поред себе, речи су Тине Ђорђевић (26), из Лесковца, која је почетком априла међу првима са Очног одељења пребачена да ради у ковид-болницу.

Живот јој се полако враћа "у нормалу", јер је након тестирања враћена на своје одељење. Видела се са родитељима и братом, са којима није имала контакт док је радила у ковид-болници.

- Био је дирљив сусрет. Сад знам како је онима који се враћају из рата. Иако сам потпуно здрава, имам страх да загрлим млађег брата за кога сам доста везана, али то је јаче од мене - прича Тина, која није ни сањала да ће се сусрести са оваквим вирусом.

СУСРЕТ МАЈКЕ И СИНА - Најтеже су ми пале сузе сина наше колегинице који два месеца није видео мајку јер је радила у ковид-болници. Дете је толико плакало и желело да види мајку да су морали да организују сусрет најбезбедније што се могло. Колегиница је била у опреми, а дете је пришло мајци окренуто леђима. Једино што је смела јесте да му стави руку на раме да он осети своју мајку. Кад ме то није сломило... - присећа се Тина.

Просто, нико о њему није учио нити је знао нешто више, сви су учили у ходу.

- Било је паклено првих дана, док нису стигли Руси и опрема. Ноге су ми стално биле мокре од дезинфекционог средства којим смо прали подове. А кад смо обукли скафандере и маске, нисмо знали ко је сестра, ко доктор, а ко чистачица, сви смо били исти. Тек касније смо почели да пишемо своја имена на скафандерима - вели Тина.

Успела је да сачува себе, иако је радила на узимању брисева.

- Лако је из бункера викати "јуриш". Дати све од себе најмање је што смо ми млади могли да учинимо да се одужимо старијима који су нас толико задужили. Било ми је тешко што сам одвојена од породице, стизао ме је и умор јер по осам сати не пијете воду, не једете, не идете у тоалет, и онда када одете кући и скинете опрему, сузе саме крену. Сузе од беспомоћности јер сте свесни да нема лека нити вакцине и да све зависи од организма оног ко се разболи. Било је случајева да сам један дан пацијенту који није имао скоро никакве симптоме узимала брис, а већ сутрадан је завршавао на кисеонику - присећа се Тина.

Драматичних тренутака и сцена било је свакодневно.

- Лечили смо девојку из Власотинца која је била у критичном стању док јој се мајка борила за живот у Нишу. Нажалост, мајка је изгубила битку. Памтим дечака од 15 година који је био толико уплашен да сам покушавала као сестра, не само медицинска, да га утешим, јер имам брата тих година. Нико није био поштеђен у том првом налету, имали смо пацијенте свих узраста. Један наш колега стар 40 година буквално је 10 дана био на ивици између живота и смрти - наводи Тина.

Жели да истакне:

- Кажу да све ружно треба заборавити, али ја мислим да ову епидемију сви треба добро да упамтимо и да нам здравље буде заиста најважније!






Коментари (1)