Граница Србије и Албаније била је поприште крвавих борби: Хероји нису одступили - преко Кошара нема даље. Тог дана је погинуло 17 бранилаца

Раде ДРАГОВИЋ

понедељак, 11. 05. 2020. у 11:00

Граница Србије и Албаније била је поприште крвавих борби: Хероји нису одступили - преко Кошара нема даље. Тог дана је погинуло 17 бранилаца

Припадници ВЈ показали у пролеће 1999. јунаштво за памћење

Пре тачно 21 годину, војници су бранили отаџбину на коју су атаковали НАТО, терористи ОВК, регуларна Војска Албаније, страни плаћеници...
СВАКО пролеће пуковнику Душку Шљиванчанину, некадашњем команданту 53. граничног батаљона Војске Југославије, доноси тешка сећања. Мисли му тих дана често лутају дуж стотину и петнаест километара крваве границе између Србије и Албаније, где је командовао јединицом која је била стуб одбране државе. Сваки позив ратних другова, помен у штампи или читуља сећања на погинуле војнике враћају га на Богићевицу, Паштрик, Јуничке планине, карауле "Морина", "Ђеравица", "Горожуп"... И Кошаре као место епског страдања и херојства у рату 1999. године.

Пре тачно 21 годину дуж ове линије, далеке од јавности и помпе, водиле су се тешке и крваве борбе за одбрану државе. На Србију су свом жестином кренули терористи ОВК, регуларна војска Албаније, авијација НАТО, западни плаћеници... Копненом офанзивом хтели су да пробију линију одбране и да војном силом, у сарадњи са НАТО, заузму Косово и Метохију. Граница је, међутим, све време рата остала непролазна.

Током прве две седмице маја 1999. године граница је горела. НАТО, већ пољуљаног самопоуздања, најжешће је бомбардовао положаје Војске Југославије, а терористи су истом снагом покушавали да пробију линије одбране. У ратним дневницима данашњи дан уписан је као један од најтрагичнијих током одбране државе. Само на Кошарама 11. маја 1999. погинуло је 17 бранилаца, а из строја је избачено око 50 припадника Треће армије.

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ ПУНЕ две деценије је било потребно да се јунацима из 1999. ода почаст коју су заслужили на Кошарама и свим осталим поприштима одбране отаџбине. После година ћутања, држава се данас не стиди њиховог херојства - објављене су књиге сећања учесника, снимљени филмови, имена погинулих су на споменицима и таблама са називима улица. Преживели браниоци са Кошара, међутим, имају још једну жељу у знак сећања на погинуле хероје.
- Волели бисмо да држава наше пале другове прогласи народним херојима. Међу првима ова част би требало да припадне војнику Тибору Церни, воднику Ивану Васојевићу, потпоручнику Предрагу Леовцу и капетану прве класе Крунославу Иванковићу. Њихова храброст и јуначке смрти снажан су симбол наше заједничке борбе - указују њихови ратни другови.

- Први и најтежи удар на Кошарама и Паштрику примили су на себе граничари и снажним отпором омогућили повезивање линија и даљу одбрану - каже пуковник Шљиванчанин, који је 1998. и 1999. године командовао чувеним 53. граничним батаљоном, био непосредни учесник битке на Кошарама, али и актер свих искушења кроз која је војска прошла на граници са Албанијом. Сваког априла и маја, са својим ратним друговима, поново проживљава ратни пакао и са сетом се сећа погинулих војника.

Присећајући се крвавог маја на граничној линији, Шљиванчанин данас каже да је битка на Кошарама ушла у анале ратовања као пример отпора у изузетно тешким условима.

- Били смо јединица која није имала резервни положај. Снажно смо веровали да са границе нема одступања. Географски положај наших снага био је неповољан, време нам није било наклоњено - падао је снег, киша, била је магла, а против себе смо имали НАТО авијацију и терористе чија је логистика била у Албанији. Војници који су на граници служили војни рок, младићи од 18 до 25 година, у одбрани границе показали су огромну храброст и јунаштво. Данас је то за неверицу.

Да су граничари радије бирали смрт него повлачење потврђује и заставник прве класе Саша Радојевић, који је 1999. године као млади подофицир био заменик командира карауле "Кошаре".

Фото Приватна архива

- Наши војници, иако веома млади, као што сам и сам био, добро су знали да бране отаџбину - прича нам Радојевић. - Било је екстремно тешко, посебно првих априлских дана. Гинуло се, било је доста рањених. У заклонима није било одмора нити сна, а тешко су достављане храна и муниција. У изобиљу је једино било другарства и јунаштва. Било је војника са разних страна, Мађара, Бошњака, Рома... Сви смо били као браћа. Упркос бројним позивима непријатеља да напустимо положаје, ниједан војник се није предао. Радије је бирана смрт, него одступање са линија.

Заставник се са ужасом сећа сусрета са бруталним разарањем НАТО авијације.

- Авиони су свом жестином бомбардовали наше положаје на Паштрику, али ни Кошаре нису поштеђене. Лично сам осетио удар авио-бомбе, чија силина подигне човека са земље и после пар секунди из ваздуха га стропошта на тло. То се тешко описује. Ко је осетио дејство ових бомби, од минобацача и хаубица никакав страх није имао - каже Радојевић.

Саша Радојевић

Пуковник Шљиванчанин и заставник Радојевић и данас су у активној војној служби. Заједно са осталим ратним друговима, себи су задали задатак - да не дозволе да се забораве жртва и јунаштво хероја са Кошара. Истински су се недавно обрадовали када су чули да је Орденом белог орла са мачевима одликован њихов саборац, мајор у пензији Драгутин Димчевски. Ако је, кажу, неко заслужио одликовање - то је он.

Наши саговорници себе не сматрају херојима. Овај епитет признају само својим погинулим друговима. Животе је на Кошарама положило њих 108.

- Не смеју бити заборављени, јер би то била њихова друга смрт - каже Радојевић.

Граница све време рата остала непролазна

Када је 13. јуна 1999. стигло наређење о припремама за повлачење, војска са Кошара и граничне линије окупила се у Дечанима. Пре поласка Шљиванчанин је свратио у манастир и упалио 16 свећа за покој душе својих 16 погинулих граничара из 53. батаљона.

- Ове воштанице и овог пролећа горе у мојим мислима - каже пуковник Шљиванчанин.

Душко Шљиванчанин


РЕПОРТЕРИ "НОВОСТИ" НА ПОЛОЖАЈУ

РЕПОРТЕРИ "Новости" последњи су који су посетили караулу "Кошаре", тачно месец дана пре напада. Иако рат званично није почео, на граници је пуну годину пре тога стање било ратно. Планинским путевима и богазима, пешке, на положај су стигли новинари "Новости" Драган Вујичић, Миљан Вуксановић и фото-репортер Милош Цветковић и тамо су, између осталих, затекли команданта 53. граничног батаљона мајора Душка Шљиванчанина и водника Сашу Радојевића. Обојица саговорника за "Новости" су тада поручили: терористи овуда неће проћи.

- Ето доказа да смо знали шта радимо и за шта се боримо. Поред нас нису прошли - кажу данас Шљиванчанин и Радојевић, док читају 21 годину стару репортажу из "Новости".









Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)

duda53 čukarica

11.05.2020. 11:33

A bili su skoro, deca. Šta je danas s njihovim porodicama, dal se neko zapita i zamisli da su oni sa 20.tak godina poginuli na granici svoje drzave (a gde su bili stariji)? Majke više ne mogu roditi svoju decu a izgubile su ih u trenu. ZAŠTO?

reljino selo

11.05.2020. 12:32

Svaki dan u sebi razmišljam , zašto nije bilo odmazde, artiljerijske cjelodnevne kanonade na dio pogranični dio odakle su vršeni napadi na ovu decu, koja nisu vjerovala da mogu život izgubiti, hrabrost do neba, ali trebali su imati daleko bolju podršku iz dubine.Kao učesnik rata u BiH, tužno mi je da sad 20 godina kasnije pričaju o njihovom junaštvu, hrabrosti.

Веља

11.05.2020. 14:23

Ко не памти подвиг с Кошара јунака, нек га стигне клетва косовских јунака!

Miso.Pec

11.05.2020. 22:53

Hvala im na svemu a hvala i onima koji su omogućili zadnjih godina da se čuje i njihov glas i kroz koju su golgotu svi oni prošli.