ПРВИ сеф отпоран на ватру и провале направљен је 1. септембра 1852. Његов творац био је Франц Вертхајм. Један од Вертхајмових сефова нашао се 1895. године и у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици. Чува се и данас, а од краја Другог светског рата, када су изгубљени кључеви, стоји - неотворен.


- Сеф је вероватно наслеђен из касарне, која се некад налазила на месту затвора - каже Александар Алимпић, управник КПЗ у Сремској Митровици. - После рата било је неколико безуспешних покушаја да га отворе. Ни ми нисмо хтели да га разваљујемо. Једва смо га пренели у Музеј затвора, јер је страховито тежак. Претпостављамо да су у њему похрањена документа, али с обзиром на то колико је тежак, ко зна. Можда се "поткрала" и нека мања полуга злата.


Овај мистериозни сеф налази се на улазу у музејску поставку, једину овакву на Балкану, која је отворена у децембру прошле године. Музеј је одмах по свечаном отварању затворен, прво због радова, а затим због епидемије. Алимпић најављује да ће за грађанство коначно бити отворен после укидања ванредног стања.


На самом уласку посетиоце дочекује и матична књига осуђеника од 1925. до 1936, у коју су уписана бројна позната имена ондашњег комунистичког покрета. Ту је и звоно са затворске цркве, коју су комунисти после Другог светског рата срушили и направили Дом културе. Црква је била, како овде кажу, двополна - намењена и православцима и католицима. Алимпић открива да ће бити обновљена и да ће звоно, изливено почетком 20. века у Сремским Карловцима, бити враћено на торањ.


Експонати су и разни бодежи одузети од осуђеника приликом прегледа соба. Неки су зарђали, неки искривљени, а користили су их у међусобним обрачунима.

Ћелија у којој је био Моше Пијаде


Најдраматичније дане сремскомитровачка казниона доживела је у Првом и Другом светском рату, када је претворена у логор. То се види и из записа другог по реду управника затвора др Милана Костића, шидског правника и писца, који се и у време Аустроугарске потписивао ћирилицом, и који је спасао мноштво српских цивила из Босне. Иза др Костића је остао мали џепни револвер и дневник, који је породица позајмила Музеју. Из њега се виде размере страдања Срба 1915. године, када су довођени у логор. Међу њима су била и деца од четири до 14 година. Масовно су умирали од глади, тифуса и дизентерије. Стражари су морали да чувају млеко и хлеб који је Костић обезбедио деци, да им гладни одрасли логораши не отму. Митровчани су преко затворског зида бацали ћебад, храну и лекове, у страху да се пегавац не рашири градом. Ово страдање приказала је поставка сценографа Владиславе Мунић Канингтон.


У Музеју се могу видети скелети неких од тих логораша, али и оригинални гвоздени кревет из Младићке зграде, касније чувеног Трећег павиљона, која је најпре била казниона за малолетнике, а потом су у њој махом били политички осуђеници. Ту су и симулације обичне ћелије и самице (у једној ћелији је у доба Краљевине било чак 80 осуђеника), као и точак за мучење из доба Карађорђа. На њега су закивани издајници, ломљене су им руке и ноге, и остављани су тако да умру док их птичурине кљуцају. Посетиоци могу видети и оригиналне букагије, вешала, и црни цилиндар, беле рукавице и писмо суду за наплату услуга, које је иза себе оставио државни џелат, Ром чешког порекла Карел Драгутин Харт. Зна се да је извршио 108 егзекуција, а 107. жртва му је био Душан Павловић, вишеструки убица и силоватељ. Последња Павловићева жеља била је да на радију пред смрт отпева песму. Власти су му изашле у сусрет и обезбедиле микрофон.

Управник Александар Алемпић


Управо одавде, из сремскомитровачког затвора, одвођени су српски цивили на православно гробље током 1942, стрељани и закопавани у масовне гробнице. Одатле је у смрт одведен и сликар Сава Шумановић, ухапшен у рацији 28. августа. Само у ноћи између 29. и 30. августа стрељано је 150 људи.


- За време НДХ на овом подручју је убијено 21.597 људи, од чега 2.172 деце и око 4.000 жена - испричао нам је Алимпић. - Готово целокупно хрватско становништво пришло је усташком покрету, а домаће Швабе нацистима. Поглавник Анте Павелић послао је у Срем свог телохранитеља Виктора Томића да заведе ред. Томић је био осведочени садиста. Уселио се у једну јеврејску кућу, али породицу није убио, већ је свакодневно злостављао жену и кћерку наочиглед оца породице.

Точак за мучење



У Младићкој згради (Трећем павиљону), оснива се усташки преки суд. Не зна се колико је људи у самој згради мучено и убијено. Усташе су се, по Алимпићевим речима, такмичиле у дрању коже са живих људи. Око 8.000 цивила одведено је на стрељање на митровачко гробље. У јаме су, тврде очевици, убацивали и живе, па су се данима испод земље чули јауци.


Томића су на крају склонили Немци када је до команде у Београду, преко неких веза, дошла жена једног митровачког предузетника, ухапшеног током августовских рација 1942. Промптно је послат у Италију, где се и убио пошто је по ослобођењу требало да буде изручен новим југословенским властима. Иза његове страховладе остало је прегршт фотографија о мучењу Срба и усташко оружје са угравираним шаховницама.

У затвору тамновали бројни комунисти


ЂИЛАС, ПИЈАДЕ И ПЕКИЋ


НАЈПОЗНАТИЈИ комунисти иза сремскомитровачких решетака били су Милован Ђилас, Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић. Иако није сачувано ниједно Мошино платно, постоји фотографија њега за штафелајем у ћелији. Осуђен је 1925. на 12 година затвора. Са Родољубом Чолаковићем је ту превео Марксов први том "Капитала" и "Комунистички манифест". Ђилас је робијао у три наврата. Први пут 1933. три године, када је превео три романа Максима Горког, затим 1956-1961. и 1962-1966. У Митровици је написао роман "Црна Гора", студију о Његошу и превео Милтонов "Изгубљени рај" на тоалет папиру! После рата овде је био и писац Борислав Пекић.