НЕКАДАШЊИ водник Југословенске народне армије Зоран Милановић (48) из Александровца је ратни војни инвалид. Као младић, био је међу првима на фронту: у ратовима од 1991. до 1993. године убележио 463 војна дана. Три пута је рањен. Последњи пут, код Тузле, на Младенце 22. марта пре 27 година, погођен је у леву слепоочницу. Тада је изгубио оба ока.

Зоран је ових дана поново први и поново на фронту. Овај носилац Златне медаље првог реда и Плакете хуманости у рату и у миру, овог пута је у борби против епидемије вируса корона. Међу првима је однео пуне пакете намирница и хигијенских средстава Црвеном крсту у родном месту и то, како сведочи за "Новости", неће бити и последњи пут.

- Сваког месеца издвајаћу од примања за пакете Црвеном крсту који ће помоћи најугроженијима у епидемији - каже Милановић за "Новости". - Решио сам да то чиним и најмање месец дана по укидању ванредног стања, јер се по заустављању заразе неће лако и једноставно наставити живот за све те несрећом погођене људе.

ЋЕРКЕ ШАМПИОНКЕ У КАРАТЕУ ЗОРАНОВЕ ћерке, Сара и Зорана, каратисткиње наше репрезентације, заједно имају 10 пехара и више од 400 медаља са државних и међународних првенстава. Старија, средњошколка Сара је вицешампион у појединачним борбама и тимски вицешампион у борбама и катама. Зорана је прати у стопу: тимски је шампион Европе у борбама и тимски вицешампион Старог континента у катама.

Племенити борац из питоме Жупе поручује свом народу да је ово тренутак када је важно да се држимо заједно.

- То значи да слушамо шта кажу лекари, шта каже држава, да поштујемо све мере и будемо дисциплиновани као војници - прича нам Милановић. - А срце нека нам буде отворено за људе. Помозимо комшији, старцу и детету. Дајмо мало и имаћемо сви много.

Зна овај јунак врло добро, и много боље од несавесних шетача, шта значи изолација када гране пролећно сунце. После кобног рањавања када је изгубио очи, био је дуго у коми. Целих девет месеци морао је да проведе у изолацији.

- Издржао сам све муке, операције и рехабилитацију, изолованост и бол, па ето, само бих да поручим: људи, треба само да месец или два да будете код куће, то се од вас тражи због вас - казује нам Милановић.

Пакети Црвеном крсту у Жупи нису једини које је и слеп умео да носи некадашњи водник. Сакупљао је донације и односио их до Мердара да се нађе својим Жупљанима на Космету. У хуманитарним акцијама учествује цела породица. Несебична је и најстарија ћерка Катарина која данас живи у Црној Гори. Млађа Сара помаже народу од Александровца, преко Кожетина до Латковца. Најмлађа Зорана даје подршку сестри.

- Без супруге Марије, наравно, не може се ништа, као и целе породице - каже нам ратни херој. - То што не могу да видим, не значи да не знам колико је људима тешко. Али, издржаћемо, морамо. Када се све заврши, имаћемо и здравље и једни друге.

Осим што је био неустрашив у рату, Милановић је и у миру једнако пожртвован. Познати је борац за права особа са инвалидитетом, делегат је Удружења ратних војних инвалида, члан Бојевог братства и добровољни давалац крви.


Део пакета које је доставио у Жупу



ПОКУШАО ДА СПАСЕ НОВИНАРА "НОВОСТИ"

НАШ саговорник је први пут рањен у Вуковару, 7. октобра 1991. године. Тада је покушао да спасе Милана Жегарца, новинара "Вечерњих новости". Нашем колеги, нажалост, није било спаса, али је Милановић, иако рањен у ногу, успео да пребаци до болнице територијалца Мирослава Јокића који је рањен лежао поред нашег убијеног дописника. Нажалост, и Јокић је Милановићу издахнуо на рукама испред болнице. Зоран се, потом, вратио по тело новинара, али због јаке хрватске паљбе није успео. Тело нашег Милана Жегарца извучено је тек сутрадан.