СРБИЈА је ратна зона. Непријатељ је непредвидив и невидљив. На првој одбрамбеној линији, без права да одустане, армија здравствених радника - сви хероји и пре завршене битке. Аплаудирамо им, а имена им не знамо. Међу хиљадама безимених су и двадесетчетворогодишњи близанци, Марко и Милош Симић из Смедерева, медицински техничари корона центра КБЦ "Др Драгиша Мишовић - Дедиње".

Марка и Милоша не муче муке неких њихових вршњака: што не могу у кафић, да играју баскет, што морају "ванредно" да седе у топлим собама, играју видео-игрице, гледају филмове и боре се против досаде. Ови момци боре се даноноћно - против смрти.

Рођени су истог дана. У исти сат, у размаку од десет минута. Истог дана завршили су средњу медицинску, дипломирали на Високој медицинској школи струковних студија у Ћуприји, први у генерацији. Наравно, и посао су добили истовремено. Нису их одвојили ни када су почела "ратна дејства" против вируса корона.

ОВО НИЈЕ ПОСАО ВЕЋ ЖИВОТ ИАКО на самом почетку каријере, близанце из Смедерева сачекало је ватрено крштење после ког ће, верују, постати јачи.
- Све ово јесте велики изазов и терет, али и огромна школа за нас, и животна и професионална, јер за нас ово није посао већ стил живота - кажу Милош и Марко.

Исти у заштитној опреми, исти без ње - једнојајчани близанци у првим борбеним редовима ковид--болнице, из дана у дан, у једној мисији - да гледају смрти у очи, а боре се за живот.

- Боримо се против невидљивог непријатеља, који вреба сваку нашу грешку. Ако погрешимо, савладаће и нас, а онда више нећемо моћи да се боримо за наше пацијенте - каже Марко.

Близанци не крију да страх постоји у забрањеној, стерилној зони. Видљив и невидљив. Уместо да их савлада, покушавају да од њега направе савезника.

- Не могу рећи да страха нема - каже Милош. - Присутан је у оној најтачнијој мери - да нас држи на опрезу. Нема опуштања. Морате бити фокусирани сваког момента, на пацијенте и на себе. То је двострука битка.

Марко допуњава брата како се чак и пацијенти труде да их сачувају, да их не заразе. Кад им приђу, окрећу главу, јер знају да упркос пуној опреми, никада нису потпуно заштићени.

Осам сати у скафандерима, са маскама и наочарима Фото Приватна архива

И на лицима својих пацијената виде оно што код себе покушавају да прикрију и нађу му меру - страх. Знају, лека нема, али има других, делотворних терапија.

- Пацијенти на нашим лицима траже одговоре. Не желе да виде забринутост, већ оптимизам и охрабрење. У тешким тренуцима, некада је реч делотворнија од лека - кажу браћа.

МАЈКА ЗАБРИНУТА И НЕИЗМЕРНО ПОНОСНА - Не боје се и не жале. Само са њиховог уморног лица могу да прочитам све. Не могу да кријем, јесам забринута. Не једем и не спавам кад их испратим на посао, али ми је срце пуно кад видим са колико емпатије брину о људима - каже Сања Симић, Маркова и Милошева мама.

Не крију, мушки, како је било тешко, пре уласка у ковид-центар, као у ратну зону, навићи се на "пуну ратну опрему".

- У почетку је било језиво тешко. Сада смо се делимично привикли. Ипак, осам сати у скафандерима, са маскама и наочарима - потребна је огромна концентрација да се то издржи. Када дође крај смене, не мариш ни за жуљеве, ни за ожиљке на лицу, коначно нормално дишеш. Као поново рођен - кроз осмех олакшања говори један од близанаца.

Марко и Милош сведоче да сви у ковид-центру функционишу као тим, где од снаге сваке карике у ланцу, зависи победа над непријатељем.

- Ни много искусније, старије колеге нису се сусреле са оваквом ситуацијом. Некада није битно ни радно време, не меримо сатима ту преданост. Сви се дају, раде пожртвовано, предано. Ова криза нас је зближила. Више нисмо само колеге, већ смо постали пријатељи, породица. То је рецепт за победу - верују ови млади људи.

И кажу још, не желе да се издвајају. Не сматрају да су хероји. Кажу, само су кап у мору, можда и капљица. Многе њихове колеге, а посебно лекари, подносе огроман терет, без предаха. И нико не жели тапију на херојство.

Ми желимо да их учинимо видљивим, као омаж свим медицинарима. Да ране на њиховим лицима, као и на хиљадама других, када с посла крену својим породицама, буду опомена да нема другог исхода, осим да победимо. Заједно.