ПО занимању професорка историје и историчар уметности, а у души планинарка. Пуних шест деценија Бранка Кнежевић, која је недавно прославила 98. рођендан, члан је Планинарског клуба Раднички из Београда. Добро памти сваки тренутак који је претходио оснивању клуба, који је прво био друштво, а који би требало 20. априла да обележи 100 година постојања.

Уз своје колеге планинаре освојила је готово све планинске врхове у Србији, а у сећању јој је остао поход на планину Проклетије. Давне 1960. године упутили су се пут ове планине заједно са члановима свих других клубова, а прва станица било је село Гусиње.

- Аутобусом смо стигли до Гусиња, а одатле смо пешачили седам километара до места на којем је касније Раднички подигао планинарски дом - присећа се Бранка. - Следећег дана направили смо излет на планину Волушница где су се налазили катуни, а ту смо били послужени домаћим сиром и пројом.

РОЂЕНДАН КРАЈЕМ фебруара, колеге из Планинарског клуба Раднички организовали су Бранки изненађење поводом прославе рођендана. Окупили су се у просторијама клуба, у четвртак, када је иначе време за састанке и дружења, али је тог дана окупљање било само у Бранкину част. Увек је окружена људима који је искрено воле и то јој је највећи и најдражи поклон у животу.

Најтежи успон те године свакако је био по Сипару по леду, где су, присећа се Бранка, без опреме прескакали провалије и кретали се кривудавим планинским стазама како би стигли до северног врха Каранфила. Силазак је био још тежи од успона, али уз помоћ технолога који је тада био у њиховим редовима, направљене су степенице у леду да би се спустили до подножја.

- Када се данас сетим, то је трајало скоро цео дан, ка врху око пет-шест сати, а силазак више ни не памтим. Међутим, најлепше је свакако било дружење уз логорску ватру уз песму и шалу које је уследило након тога - истиче Бранка. - Касније смо прешли ка долини Грбаја, на другој страни Проклетија све до врха Белича, то је било једно прелепо искуство.

Како је увек била ведрог духа и неустрашиве ћуди, сећа се да је тада ускочила и у хладне воде Плавског и Травнатог језера. Пливање је увек било њена рекреација, а у младости је некада знала да дневно преплива и по десет километара. Како је недавно прославила 98. рођендан, многи је питају како је успела да доживи ове године:

- Сви ми кажу, мора да си имала лагодан живот, а ја им одговорим - од стреса до стреса без хлеба и меса уз проју доживела сам судбину своју.

Иако је у пензији, и дан-данас активна је на многим пољима, а године јој нису препрека. Пише научне радове и то на писаћој машини, чита и ужива у својим годинама. Помоћ има једино од геронтодомаћице која је посећује два пута недељно. У данима изолације контакте са пријатељима одржава преко телефона, а пријатељице је зову сваког дана да провере како је.