КОД нас лула није "одомаћена", а углавном је била део имиџа људи који су уз њу подвлачили своју интелектуалност. Некако су брадица, наочаре и лула били очекивани део "декора" ако очекујете разговор са обзиљним писцем, професором, режисером.
А, онда се временом лула повукла из употребе, заправо престала је да буде део имиџа. Баш у таквом тренутку Дарко Миловановић из Чачка открио је свој таленат да се озбиљно "позабави тим проблемом". И - добро му иде.

- Почео сам да их израђујем пре десетак година, када сам једну лулу добио на поклон - каже Миловановић. - Набавио сам још неколико комада и почео озбиљно да их проучавам. Видео сам да је култура пушења луле код нас недоступна, мало је специјализованих радњи, а и оне које су на продају углавном су прецењене и неквалитетне. Слично је са дуваном који се користи за њих. Неки их препродају врло скупо.

Према речима нашег саговорника, стара дефиниција говори како је "цигарета ружна навика, а лула је хедонизам". Миловановић се слаже са изреком да, "ако већ мораш да имаш порок, нека буде што мање опасан за здравље".

- Сваки озбиљан "лулаш" је истовремено колекционар - открива нам Миловановић. - Лула од квалитетног материјала често мора "да се одмори". Током пушења у њој настаје конденз, од мешавине дима и влаге. Зато углавном може да се користи једном дневно. Тако да они који имају веће прохтеве, имају више комада.

Наш саговорник луле прави најчеше од морте, фосилизованог, очуваног храстовог дрвета, које је постојало пре неколико хиљада година. Када је дрво пало, а то се најчешће догађало поред реке, прекрио би га песак и тако га заштитио миленијумским омотачем. У тако вакуумираном стању, дрво је досегнуло до данашњих дана, а баш такав материјал је изузетан за оно чиме се бави наш саговорник.

- Врло је тежак за обраду и тражи велику вештину, али пушење такве луле је врхунски ужитак и може да се користи неколико пута током дана - каже Миловановић.
Као материјал за израду луле популаран је и бриар или високи врес, медитеранско жбунасто дрво лоптастог корена које трпи високу температуру, као и донекле маслина. Бриар, вели, често мешају са ружиним дрветом.


- Током последње деценије, у својој радионици почео сам лулама да се бавим као хобијем - објашњава Миловановић. - Временом, тај хоби је постајао све лепши, али тражио је стално усавршавање. Моје луле су сада на свим континентима на свету, највише у Кини и Немачкој. Враћају ми се и старе муштерије, јер имају поверења.
Онима који би хтели од њега да науче овај занат, наш саговоринк, како каже, увек воли да помогне. Људи, међутим, често желе да науче нешто што ће брзо савладати и донети брз профит. У пракси је нешто другачије:

- Од двадесетак оних који су се јавили остало је њих неколико који су се заиста посветили томе. Моји путеви су били другачији. Своје искуство пренео сам и деци Уметничке школе из Чачка која се баве дрворезбаријом.


ВИЗУЕЛНИ УМЕТНИЦИ

Наш саговорник је један од оснивача Удружења визуелних уметника у Чачку. Удружење окупља неколико познатих сликара и заљубљеника у уметност, чије тајне желе да пренесу наредним генерацијама. Кажу да хоће да одвоје децу од интернета и приближе им "стварну" уметност.