ВИШЕ од 1.000 војних ознака, 300 медаља, 200 ордена, тридесетак шапки, 22 сабље, стотину бајонета и ножева, дугме за кошуљу краља Петра Првог, бројне еполете са чиновима... Све ове предмете који су кроз векове обележавали историју наше војске и народа, годинама баштини мајор Давор Кончаловић из Мешовите артиљеријске бригаде у Нишу. За тај мали војни музеј издвојио је у свом стану кутак површине око четири квадрата.


Ову богату колекције коју допуњава пуне две и по деценије, мајор први пут отвара за јавност, преко нашег листа. Наизглед мала просторија препуна је "као под конац" наслаганих кутија са медаљама, ордењем, одличјима, дипломама, фотографијама које врло пажљиво вади пре него шта нам их показује.


- Ту су кокарде за капе Краљевине Југославије из времена краљева Петра Првог и Александра Другог Карађорђевића, разне еполете, петокраке КНОЈ, славних генерала, Албанска споменица, одличја из балканских ратова, Петров крст и много других детаља - објашњава нам Кончаловић. - Ту је и "шлем адријан" из периода Краљевине Србије, аутентичан, без рестаурације, ископан из земље. Чувам и сабљу Краљевине Југославије са гравуром, као и сабљу из 1863. коју су користили припадници коњице и артиљерије. Ове две сабље су ми посебно драге.


Док нам показује ове драгоцене предмете, његов задовољан и истовремено поносан израз лица, али и пажљиви покрети, откривају нам колико је наш саговорник страствен колекционар. Ипак, његова тренутна сфера интересовања је, како каже, хладно оружје: сабље, бајонети, парадни бодежи.


- Као симбол части, сабља у мени буди посебан осећај поштовања - прича нам Кончаловић. - Поготово када знам да су поједине сабље, неке борбене, неке парадне, исписивале историју нашег народа. Када сам почео да их сакупљам, мислима сам "отпутовао" у турско време и време пре Османлија. Тако сам направио колекцију ножева од римских и византијских, преко турских, па до ових данас.


Страст према милитарији код Давора сеже и до детињства, када је на поклон добио ордење свог деде који је био учесник Народноослободилачког рата и носилац тадашњих војних признања. Вредно чувана дедина одликовања из рата убрзо је употпунио очевим, који је, такође, био официр.


- Војничка одликовања почео сам да сакупљам 1996. године - открива нам Кончаловић. - Тада сам почео да обилазим бувљаке, сајмове, музеје, антикварнице, да се распитујем, истражујем, прикупљам. Често сам ишао у Београд по неке примерке, јер он, као и свака престоница, има "јак" круг колекционара. Уз много одрицања, посебно у време инфлације, тако сам успевао да набавим и врло ретке примерке предмета из наше војне историје. Стекао сам много истомишљеника, чувара традиције, а жеља ми је да ову љубав пренесем и на сина и сестриће.


И најмањи детаљ који чува у свом кутку има своју причу, пут и историју коју мајор бележи и описује у својој посебној "књизи". Без података о томе коме су и када припадали, како каже, све што сакупља и чува су само мртви предмети.


- Жеља ми је да направим и своју збирку у којој бих описао сваки предмет који имам, јер сваки од њих и треба да има пратећи материјал, попут фотографије и података коме је припадао, где је нађен, по чему је познат. Готово за све што имам, знам чије је било. Планирам и да оформим својеврсни етно-музеј у којем ћу изложити све експонате како бих сачувао од забора успомене српске војске кроз векове.


МЕДАЉА ОД ВУЧИЋА


ОД бројних одликовања која чува, скромно открива да му је ипак најдраже оно које је добио за сопствене војне заслуге, и то од првог човека државе.


- Реч је о Сребрној медаљи за заслуге коју сам добио од председника Александра Вучића, 2019. године, поводом Дана државности Србије - с поносом говори Давор Кончаловић.


"РУСКА" КЊИЖИЦА


МАЈОРУ Кончаловићу овај хоби је посебно уточиште. Временом је, како каже, помало прерастао и у опсесију, па је постао и власник неколико јединствених предмета.


- То је, на пример, легитимација једног југословенског мајора са школовања у Русији - открива нам Кончаловић. - Реч је о мајору који је са групом југословенских војника отишао у Русију да се школује. После рата, у време Информбироа, све ознаке за капу и књижице морале су бити уништене, па је врло мало сачуваних предмета из тог времена. Углавном оно што је успело да се прошверцује. Ова књижица је можда једина која је сачувана, а нема их ни музеј у Београду.