Године пролазе, али занат се не заборавља. Откад је проглашено ванредно стање, муштерија нема. Само најближој фамилији сашије понеку заштитну маску. Да је млађи, шио би, вели Милосав Тодоровић, јагодински кројач много више и то бесплатно и поклањао.


Мајстор Миле (87) у пензији је већ три деценије, а овим занатом бави се 73 године. Од шиваће машине се није одвајао ни када је отишао у пензију. Додуше, радио је "поситнице", само је прекрајао и крпио одећу како би у време кризе трајала што дуже.


- Најтеже ми је што не могу да изађем из куће. Свакодневно сам бициклом одлазио на пијацу и радио у башти од 24 ара на Штипљанском путу крај Јагодине. Сада би требало да се сади, али су ми руке везане, а садио сам све по реду лук, грашак, боб, парадајз, купус и на крају бостан. Сада ће син Владан морати то сам - каже чика Миле.


Наш времешни саговорник је тежак хлеб зарађивао на шиваћој игли. Даноноћно је радио у Фабрици конфекције "Ресава", а потом у својој кројачкој радњи. Тада су била модерна одела из немачког "Базара" из ког су муштерије поручивале, а пошто није било шнитова, морао је да прекопира модел, да скроји, па тек онда да га сашије.


- Тезгу на којој сам кројио одела одавно сам избацио, јер се и не сећам када ми је неко последњи пут наручио да му сашијем одело, капут или мантил. Не знам колико комада одеће сам направио током свог радног века, али сам поносан када се сетим времена када су из свих крајева града муштерије пролазиле поред других кројачких радњи да би дошле баш код мене - каже мајстор Миле.


УВЕК МОЖЕ БОЉЕ


Најзаслужнији што је он постао добар мајстор је његов учитељ Келер. Док је био његов шегрт откривао му је све тајне од кројења доњег веша, одела, преко прслука, панталона до капута. За то време ђаци текстилне школе учили су само неколико фаза израде једног одевног предмета. Схватио је чика Миле још тада да је неколико степеника испред њих. Мајстор Келер би га увек похвалио, али уз сталну опаску да је могло и боље. Тако га је подстицао да се доказује и да с временом постане врхунски шнајдер.