Из јама коначно ископана истина: Филм Грахово грдно судилиште расветлио зло време братског сатирања

Велиша Кадић

недеља, 29. 03. 2020. у 16:00

Из јама коначно ископана истина: Филм Грахово грдно судилиште расветлио зло време братског сатирања

Грахово данас Фото Велиша Кадић

Потресни документарни филм "Грахово грдно судилиште" никшићког професора Веселина Матовића. Запис о братоубилаштву током Другог светског рата
ДОКУМЕНТАРНИ филм "Грахово грдно судилиште" професора Веселина Матовића, потресно сведочанство из времена братоубилаштва у никшићком крају, расветлио је трагичну истину, о којој се није смело говорити деценијама. Током Другог светског рата овде је, како каже аутор филма, више него било где другде, потекло од братске руке проливене крви.

Грахово је кроз своју бурну историју изнедрило велики број јунака, главара, народних вођа, честитих људи и домаћина који су бранили кућни праг од чизме туђина, све док није дошло зло време братског сатирања од 1941. па до краја рата.

ФИЛМ, уз снимке Миодрага Самарџића, расветљава трагичну судбину људи на чијим костима су током "обнове" земље подигнути разни објекти - куће, амбуланта, чак и школа. А све са циљем да се тешки злочини забораве.

- Након јењавања јулског устанка у другој половини 1941. године, комунисти настоје да све устаничке снаге ставе под своју команду, да свима наметну своја идеолошка обележја и све усмере ка остваривању револуционарних циљева. Видећи отпор у народу, њихови локални активисти почињу са бескрупулозним ликвидацијама угледних људи и идеолошких противника - каже професор Матовић, додајући да ће по томе постати посебно упамћено граховско комунистичко вођство.

Прогласивши себе народном влашћу, додаје професор, оснивају тобожње војне судове, који су били само покриће за злочиначка смакнућа недужних људи и пљачку њихове имовине. Неки од злочина не заостају по својој бестијалности иза оних које су вршиле усташке хорде у оближњој Херцеговини.

Професор Веселин Матовић, аутор филма

БРАТОУБИЛАЧКИ вихор свој врхунац достигао је уништењем опкољене Вучедолске четничке бригаде такозваног Граховског блока, октобра 1944. године.

- Тада је у ноћи између 21. и 22. октобра, на овом простору ограђеном бодљикавом жицом, ликвидирано више од 200 њених припадника, око 60 је заробљено а већина је стрељана на лицу места, без суда и закона. Са њима је ликвидиран знатан број цивила - жена, деце и стараца. Сви су потом затрпани ту где их је снашла мученичка смрт, у војничке ровове и трашеје, а неки су бачени у јаме. Земља је над њима поравнана, као да ту нема никога, као да се ту ништа није догодило - подсећа аутор потресног филма.
Касније су над тим костима саграђене школа, амбуланта и друге грађевине, али и неке приватне куће. Њихови потомци ни криви ни дужни осуђени су на статус грађана другог реда, на ћутање, и живот у страху. Да се хране горчином и да остану људи пола века и дуже.

- Ми не можемо данас исправити историјске неправде, не можемо им надоместити ни тугу, ни муку, ни бол, ни глад, ни уши, ни свраб, ни презир, ни све оно што им се касније дешавало и што их и до данашњих дана прати. Али, можемо разумно, људски и братски саслушати њихову реч. То је за нас испит зрелости, мера наше унутрашње слободе, нашег духовног, културног и моралног узраста - наглашава проф. Матовић.

КРОЗ филм пролазе потомци оних који су на најсвирепији начин убијени од руке свога пријатеља, кума, брата. Причају уз сузе.

- Годинама смо били грађани другог реда, издајничка деца, све оно што не ваља, али опет, нисмо се дали. Али дође време да ја стар и сед сахраним младе кости свога оца. Он је имао само 31 годину. Док смо вадили кости све смо сазнали - ко је био организатор, ко је судио, ко је био у стрељачком строју, али нам ни на крај памети није било да се неком светимо. Поготово не њиховој деци, јер деца нису ништа крива - вели један од потомака, Стево Вујичић (82).

Стево Вујичић (82) је остао без оца


КЊИЖЕВНИК Милутин Мићовић каже да је истина о нашем народу и историји записана у костима ових страдалника:

- Једна велика срамота историје и свих оних који су се бавили јавним послом и јавном речју и који су били дужни да кажу нешто о судбини свог народа а нису смели. Али, ту живу истину, испод земље ископану, изговорили су људи прости, најближи сродници и они који су чудом претекли те касапнице.

ПРЕКИ СУД САВЕ КОВАЧЕВИЋА

Какви су били комунистички судови и ко их је сачињавао, најбоље се може видети из примера суђења Новици Ковачевићу и групи Граховљана почетком 1942. године. Новица, судија Великог суда, организатор народне војске, и његов брат Блажо, учитељ, унуци чувеног команданта граховско-рудинског батаљона Николе Ковачевића, и још 16 угледних Граховљана заробљени су на превару, а затим од самозваног комунистичког суда осуђени на смрт. Осморо њих, од којих пет Ковачевића, стрељано је одмах 16. јануара 1942, док су остали пуштени уз претњу да ће бити стрељани уколико направе и најмању грешку. Суд су сачињавали Сава Ковачевић, Марија Кош, Никола Ђурковић, Димитрије Булајић, Милинко Ђуровић, Саво Оровић и Мато Антуновић.


УГАШЕНА ЛОЗА МИЛОВИЋА

КРВАВО граховско коло није се зауставило до краја 1945. Неке породице су угашене, попут фамилије Ђура Миловића. Ђуро и његов син Јован убијени су на кућном прагу на Ђурђевдан 1942, сахрањени су ноћу, да би потом од туге син Веселин извршио самоубиство, синови Голуб и Павле завршили у Словенији, а Тројан у италијанском заробљеништву. Ђуров брат Андрија Миловић, председник граховске општине, и његов син Обрад погинули су у Грахову 1944, док је други Андријин син Милован стрељан у Јајинцима 1943.

Коментари (3)

Дачо

29.03.2020. 17:09

колико вам је времена требало за тај филм ,а за Истину

Рашо

29.03.2020. 18:38

Није проблем само што се истина тек сада спознаје и јавно говори већ што питомци комуниста и даље владају и гурају своју "истину"!

Василије

31.03.2020. 13:47

За ширење мржње према српском народу, Српској православној цркви и ЈСО у Црној Гори је највећи допринос дао Дарко Шуковић - Шупко.

Neverovatna

18.04.2020. 14:17

je samomržnja Srba! Zarad ideje pobiješ prijatelje, komšije, rođake...normalan čovek to ne može.