ДЕЦА су наше најболније жртве. Она сведоче о ужасима који не би смели да оду у заборав. Деца имају право на живот и детињство. Њихово страдање је и порука и опомена да се ником никада не догоди такво зло.

Ове поруке, које су током агресије НАТО на СРЈ, у пролеће 1999. године, стизале у нашу редакцију, покренуле су "Новости" да бомбама прекинутом детињству подигну споменик, споменик-незаборавник. Наша редакција и наши читаоци подигли су га у Ташмајданском парку. Ту, где се окупљају деца. Ту, где ће им родитељи говорити: Ово је белег заустављених, несигурних корака ваших вршњака.

Док још све жртве малених, под бомбама настрадалих, нису ни пребројане, наша редакција је кренула на посао. Упутили смо писмо: "Ко жели да помогне, нека се јави." Први одговор стигао је од вајара Остоје Балканског. Предложио је да споменик сећања на децу буду стилизована крила лептира испод којих би била скулптура девојчице, по лику малене Милице Ракић, са лутком коју би свако дете, у свакој невољи, ручицама бранило.

- То је лик свих наших болова - казао је Балкански, кога ово његово дело, нажалост, није надживело.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СИМБОЛ СВИХ НАШИХ БОЛОВА: Две деценије откако су НАТО бомбе убиле Милицу Ракић

Акција подизања белега убијеној деци покренута је у нашој редакцији мање од три месеца од прве годишњице НАТО агресије на СРЈ, почетком фебруара 2000. године. Током тих дана, на само један позив "Новости", из свих крајева тадашње СРЈ готово да смо били затрпани писмима, фотографијама, стиховима у посвети...

Читава армија људи укључила се да помогне "Новостима" да настане белег дечацима и девојчицама заустављеним у безумном бомбардовању. Родитељи убијене деце слали су нам једине фотографије: деца у загрљају, на екскурзијама, рођенданима, у последњој, пролећној сетви... тог, несрећног пролећа.


У ове, потресне слике, које су у нашој документацији, уписали су се сви који су препознали да наша акција има снагу сведочанства. И не памти се да је икада било толико подршке да "Новости" подигну споменик дечацима и девојчицама, убијеним током бомбардовања.

Поруке подршке, тих дана, стигле су нам од вајара Ота Лога, Јована Солдатовића, Косте Бунушевца... Бранка Милићевића и његове Цаце Алексић. Чувамо поруке Стевана Раичковића, Олге Николић, Радомира Антића, Добрице Ерића, Драгана Лукића, Николе Кусовца, Игора Бојовића, Пере Зупца, Адама Пуслојића... Свако од њих, уз хиљаде ђака из Србије и њихових наставника, уградио је себе у споменик деци. Њихова заједничка порука била је да се белег именује - Незаборавник.

- Тај споменик, белег, треба да буде израз нашег највећег бола и туге. Неопходно нам је свако сећање на жртве. Дечје су најболније.



Током наше акције која је, из дана у дан, бележена на страницама "Новости", преносили смо свако писмо, посвету деце из Лознице, Бањалуке, Бујановца, Врања, Алексинца... Не само тада, били смо затрпани брдом подршке и предлога из места у Србији која су уписала дечје жртве. Сви су слали предлоге и помоћ да се споменик подигне. Хиљаде предлога! Хиљаде порука! На конкурс о томе шта да упишемо на споменик, одлучио је жири: песници Радомир Андрић, Драган Лукић и наш колега професор Павле Павловић. Определио се за четири речи: "Били су само деца". Поруку је послала девојчица из Костолца Ана Голубовић.

Док су ови предлози стизали били смо у редакцији затрпани брдом писама, а стизале су препуне коверте, чак и хербаријуми пролећног цвећа, сваки цвет - једно име. Били смо заокупљени бригом да ли ћемо успети у дану прве годишњице бомбардовања да споменик буде постављен.

И, успели смо.

Дан прве годишњице НАТО агресије. Наша редакција била је зборно место туге. Место окупљања родитеља и родбине настрадалих дечака и девојчица из свих крајева бивше СРЈ. Из редакције је тужна поворка кренула према Ташмајданском парку. Пред спомеником, ђаци школе "Дринка Павловић" обавили су прозивку, за свако дете понешто што су редакцији упутили родитељи настрадалих. Име. Презиме. Записе из дневника. Последње поруке. Записане стихове. Жеље и наде убијене деце.

Неки родитељи превалили су више од 400 километара да присуствују откривању споменика Незаборавника који су са својим читаоцима подигле "Новости" деци жртвама агресије. Сусрет са спомеником незаборава и опомене био је - бол.

Сећање на страдалу децу, Србе , Роме и Албанце

УЗВИШЕНА ИДЕЈА

НАЈВРЕДНИЈЕ документе о страдању деце сачувале су "Новости" - поручио је Ђоко Стојичић, песник и дипломата.

- Идеја ваше редакције да обележи страдање најболнијих наших жртава узвишена је. Ово је порука народу Србије да се злочин не заборави, како нам у будућности не би кројили истину и историју.

СУНЦЕ ЈАЧЕ ОД ЦРНИХ РАКЕТА

ИЗ многобројних порука које у својој архиви чувају "Новости", издвајамо једну:
- Из наших порука за сву децу света: Срце је јаче од црних ракета.
Овој поруци додајемо:

- Деца су жртве одраслих - записао је песник Драган Лукић. - Нека то не буде порука само белега који ви, "Новости", дижете деци, жртвама сулудог безумља. Нека то буде белег свим страдалницима који ће у својим душама носити вечите ожиљке сећања из пролећа 1999.

МРТВА СТРАЖА ДЕТИЊСТВА

МИЛИЦА. Сања. Ирена. Драгана. Гордана. Дајана. Три девојчице породице Гаши. Миљана, Бојана... Марко. Милан. Далибор. Стефан. Ненад. Иван.

- Ово су наша деца на мртвој стражи детињства. Деца у колони, као на петровачкој цести, заувек заустављена - исписао је у поруци "Новостима" док смо подизали споменик Незаборавник, Драган Перовић.

Споменик је, по идеји вајара Остоје Балканског, урадио каменорезац Живомир Јездимировић. Обликовала га браћа Радовић. У међувремену, постављано је питање: да ли је тај споменик баш требало да буде постављен у Ташмајданском парку.
Неодговорни, у годинама после 5. октобра, препустили су овај споменик небризи, па је неко однео бронзану скулптуру девојчице. Градске власти, пре три године, у договору са ливницом "Браћа Јеремић", вратили су бронзану скулптуру. Осветлили је, како би била сачувана.