НЕКОЛИКО десетина књига је објављено о пучу у Краљевини Југославији који се догодио 27. марта 1941. године, што у земљи, што у дијаспори, и оне су углавном противречне. Једну групу аутора чинили су пучисти и њихови симпатизери, који су бранили своју улогу и релативизовали последице оног што су урадили. Другу су чинили чланови оборене владе, окружење око кнеза Павла, који су, иако малобројнији, упорно покушавали да докажу исправност својих капиталних одлука, као и да је потписивање пакта са Хитлером било једино решење да се избегне нови егзодус српског народа. Први су бранили тезу да су сачували образ нације и стали у ред са савезницима, победницима над фашизмом, а други доказивали како, да није било 27. марта, не би било Јасеновца, па ни комунистичке револуције.

Додуше, постојала је и трећа група аутора књига на ову тему. Они су, углавном, били званични југословенски историчари и публицисти, који су глорификовали улогу Комунистичке партије Југославије у мартовским дешавањима. Време и проналажење нових докумената ће показати да је учешће Комунистичке партије ипак било само мит који се урушио пред историјским чињеницама. За утеху овим потоњим остаје чињеница да је своје прсте у "официрској револуцији" имала комунистичка централа из Москве.

НА ПРВИ поглед изгледа да се о овом преврату из 1941. све зна: и улога енглеских обавештајаца, и сума фунти која је уложена, и сазнање да је Земљорадничка странка добијала 5.000 фунти месечно... Неке дневне новине, попут "Правде", имале су 150.000 динара месечно. На листи су били и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, Удружење старих ратника, Сељачка странка Драгољуба Јовановића и Српски културни клуб. Све се зна о специјалној мисији Американца Вилијема Донована, човека који основао cia, у Београду. Све се зна о улози Москве и сусретима генерала Симовића са Божином Симићем. Али, пред нама су сада мало познати детаљи догађаја који су се, годинама и месецима, одвијали у Београду пред узбуркана мартовска дешавања: од тајног сусрета кнеза Павла и Хитлера, потписивања приступа Тројном пакту, до самог преврата, који ће бар донекле бацити ново светло на та збивања. У питању је улога Слободана Јовановића, историчара, писца, правника, професора, политичара, и његовог Српског културног клуба у мартовском догађају у вези с којим је Винстон Черчил рекао да су Срби у њему поново пронашли своју душу.

Потпуно независно од официра, у јулу 1938. године, у кући Младена Жујовића, познатог београдског адвоката, а потом једног од кључних људи у штабу Драже Михаиловића на Равној гори, састали су се Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Драгиша Васић, Веселин Чајкановић, Драгослав Јовановић, већ остарели Живојин Булагџић и још неколицина најугледнијих чланова Српског културног клуба, основаног само 18 месеци раније, 16. јануара 1937. Међу њима су била и двојица старих, искусних ратника и превејаних завереника, "црнорукаца" - Антоније Антић и Велимир Вемић.

Младен Жујовић, Драгиша Васић и Стеван Мољевић за време рата


СВЕ ове личности је у двориште познатог адвоката довело исто осећање - да несложни српски политичари нису у стању да заштите српске националне интересе у Југославији. Пао је договор да оформе тајно удружење које су назвали "Конспирација". Основне циљеве ове организације образложио је Слободан Јовановић - обарање намесничког режима кнеза Павла и Милана Стојадиновића, након чега би се успоставио демократски и антифашистички поредак.

Присуство двојице ветерана и оснивача "Црне руке" није било нимало случајно нити симболично. Њихов задатак је био да поставе костур новог, тајног удружења. Антоније Антић и Велимир Вемић нису хтели нимало да експериментишу. "Конспирацију" су организовали по угледу на "Црну руку". Приступило се врбовању на начин како су то они некад чинили - стварањем тајних група од по пет чланова. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре Антић, Вемић, као и зет Драгише Васића, мајор Срба Попов.

Уверљиво сведочанство о настанку удружења "Конспирација" оставио је у својим мемоарима др Станиша Н. Костић, резервни официр Југословенске војске, доцније професор Београдског универзитета, који је и сам присуствовао основању ове тајне организације. Он пише да је непосредно после тога у војним јединицама у Београду било организовано више тајних петорки. На њиховом челу су се налазили мајор Живан Л. Кнежевић, потпуковник Милош Б. Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац и потпоручник Никола Станисављевић. Међу њима је био и споменути мајор Срба Попов, зет Драгише Васића. Он је, иначе, био познат као врло одлучан човек, и он је тај који је успоставио везу између "Конспирације" и завереничке групе генерала Симовића и Мирковића.

ЧЛАНОВИ "Конспирације" су били и бивши премијери Никола Узуновић и Богољуб Јевтић. Овај други је био човек од поверења краља Александра и његов тајни емисар у многим пословима политичке и финансијске природе у Француској.

Из споменутих сећања др Станише Н. Костића може се закључити да је заправо "Конспирација" била језгро око кога су се окупили остали завереници, чак и генерали Симовић и Мирковић. Из свих данас доступних докумената, очигледно је да је средином 1940. године дошло до уједињења различитих антирежимских струја које су биле убеђене да је организовање преврата једино право решење за опште стање у Југославији.
Поред Антића и Вемића, још два "црнорукца" била су укључена у збивања уочи и после преврата 27. марта. Били су то Божин Симић и Мустафа Голубић.

Симић је после повратка из емиграције имао запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Када је кнез Павле одлучио да 1940. успостави дипломатске односе са СССР, Божин Симић путује у Москву као посредник.


Драгиша Васић


МИНИСТАР Двора Милан Антић у својим белешкама оставио је сведочење да је Божин Симић 26. марта 1941. стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла, али није био примљен.

- Био је у дослуху са Симовићем, били су и школски другови - тврдио је тада Антић. - Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да се закључи споразум са Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи између 26. и 27. марта изврши државни удар.

Непосредно после преврата 27. марта 1941. године совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин добио је, 31. марта, шифровану поруку са Молотовљевим потписом, да Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу делегације.
По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем. Тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године. Потпису овог пакта лично је присуствовао Стаљин. Када су му представили Симића, Џуџуашвили је подигао поглед и рекао:

- А, да, "Црна рука"...

Антоније Антић

УСПОСТАВЉЕНА САРАДЊА СА КОМУНИСТИМА

У ИСТО време када се оснива "Конспирација", челни људи Српског културног клуба - Слободан Јовановић, председник, и Драгиша Васић, потпредседник, успостављају контакт са Миланом Горкићем, ондашњим секретаром КП Југославије. У Архиву Југославије, у одељку ЦК КПЈ, постоји документ из којег се види да је потписан и својеврстан предлог о облицима сарадње. То ће доцније бити један од разлога за његово смењивање.
И Владимир Дедијер пише о тој сарадњи: "Горкић је имао везе са Слободаном Јовановићем, затим са књижевником Драгишом Васићем, који је за време рата био главни политички саветник у штабу Драже Михаиловића. Треће лице са којим је Горкић држао везу био је београдски адвокат Младен Жујовић, кога је Михаиловић за време рата поставио за команданта западне Југославије. Историчар Бранко Петрановић, у књизи "Србија у Другом светском рату 1939-1945" наводи да је КПЈ тих година настојала да се повеже са Земљорадничком странком Драгољуба Јовановића и са Српским културним клубом, и то преко британског посланства.

ЉОТИЋ СПРЕМАО ДРЖАВНИ УДАР

И ДИМИТРИЈЕ Љотић, вођа профашистичке организације "Збор", намеравао је да сам организује преврат уз помоћ Немачке, да обори владу и намеснички режим и доведе на престо краља Петра Другог. Вилхелм Хетла, високи функционер у централи Службе сигурности Рајха, у књизи "Тајни фронт" пише: "Акција коју је припремао Љотић имала је за крајњи циљ укључење Југославије у коло сила Осовине. " Хетл тврди да је Љотић хтео да од Хитлера добије "бланко пуномоћ". Хитлер је, међутим, у договору са министром спољних послова Фон Рибентропом, одбио да Немачка стане иза акције коју је планирао Димитрије Љотић.