И ДАНАС, шеснаест година касније, када се спомену 17. и 18. март, прво што ми се јави јесте осећај беспомоћности. Не страха, већ немоћи, јер смо нажалост били препуштени самима себи и хордама Албанаца које су нападале све српско.

Овим речима Драгана Јанчетовић Станојевић, новинарка из Грачанице, говори за "Новости" о мартовском насиљу Албанаца над Србима 2004. године. Те страшне дане наша саговорница је са три ћерке, од две, осам и дванаест година, дочекала у једној од такозваних зграда "Ју програма" у Косову Пољу. Ту је већ била избегла из Приштине, само три месеца после супругове смрти. У Косову Пољу, у приватном смештају, покушавала је да организује живот, надајући се бољим данима за Србе на Косову и Метохији. Тог 17. марта била је са кћеркицама у стану, а да се нешто дешава, сазнала је од мајке која је живела у једном селу надомак Грачанице.

- Оркестрирано насиље над Србима почело је око 13 часова, мајка ми је телефоном рекла да се нешто дешава у Чаглавици, да су Албанци тамо напали Србе. Позвала ме је да дођем са децом, али све се потом дешавало великом брзином. Остали смо без струје и воде, а око 15.30, када сам хтела да поставим ручак кћеркама, кроз прозор је почео да допире густ дим. Погледала сам и схватила да гори кућа Величковића. То је била прва кућа спаљена тог дана - сећа се Драгана првих несрећних сцена које је угледала током мартовског напада Албанаца.

Ватра је потом, каже, буктала на све стране. Гореле су пошта у Косову Пољу, болница, српска школа...

- Са свих страна је допирала ватра. Било је страшно. Размишљала сам само да ли ћу моћи да спасем децу, да испуним обећање које сам дала супругу на самрти, да их сачувам. Као кроз маглу чула сам речи најстарије девојчице: "Мама, гори наша школа, где ћемо ми?" Потом су се две старије девојчице, ваљда из страха, сусреле у ходнику, и мислећи да је неко ушао у стан почеле су да вриште док се старија у паници обратила кроз плач покојном оцу: "Тата, сви ће да побегну, нас ће да убију!"

Долазак прогнаних Срба на север КиМ

У суседним становима било је, како прича наша саговорница, још српских породица, а осим две зграде "Ју програма" и околних кућа, и две околне "војне" зграде биле су српске. Станари су, у страху али и жељи да се чак и голоруки одбране, изашли испред својих зграда и домова.

- Минути су били као вечност. Ватра се само ширила, буктало је на све стране. Чули су се повици Албанаца који су се приближавали нашим зградама а полиције и Кфора ниоткуда. Тек око 17.00 пристигла су два тенка. Не знам чијем су контингенту припадали, али смо се, ипак, понадали да ће нас спасти - казује нам Драгана.

Нада се, нажалост, брзо распршила и претворила у велико разочарање када су војници Кфора Србима саопштили да имају пет минута да се спакују и да крену до суседног Угљара. Одбили смо јер бисмо на путу до Угљара наишли на разјарене Албанце. Мушкарци из зграда рекли су војницима да не желе да напуштају своје станове и да ће остати ту - јер никоме ништа нису урадили. Рекли су војницима Кфора да слободно поруче Албанцима да их нападну и да ће се они бранити.

- Добро се сећам одлучности наших људи да бране голи живот, иако су сви били, рекла бих, беспомоћни. Чекали су голоруки Албанце, али сам и данас уверена да су се они уплашили знајући да су две зграде припадале бившим припадницима наше војске и да их је то поколебало - говори наша саговорница.

Спаљене српске куће


Своје разочарање пасивним понашањем војника Кфора Драгана и дан-данас не може да заборави. Каже да и сада када види њихове војнике осети огорченост због 17. марта.

- Ноћ је била тешка, једна од најтежих у мом животу, иако сам увече прешла код брата у суседну зграду и нисам више била сама са децом. Али и то је било страшно, затварала сам ћеркама уши да не слушају пуцњаву која је допирала са свих страна. Горело је Косово Поље, а мени је горела душа. Сасвим јасно и данас видим наше одважне мушкарце како извлаче болеснике из болнице која је била у пламену. Памтићу то док сам жива.

Мартовски погром сам, као и већини Срба са Космета, доживела теже него 78 дана НАТО агресије 1999. године. Поготово што се догодио неочекивано. у такозваном миру - искрена је Драгана.

Ујутро 18. марта, како говори наша саговорница, јасно јој је било да ће морати да напусти Косово Поље.

- Узела сам само фотографије и документа и у пратњи Кфора отишла сам код мајке у Грачаницу. Била сам срећна што сам избавила децу и несрећна због новог страдања мог народа које, схватила сам, не иде на душу само Албанцима већ и Кфору и међународној заједници - каже Драгана Јанчетовић Станојевић.

Као и нашој саговорници, 17. март 2004. године урезан је дубоко у памћење српског народа, који је на данашњи дан пре шеснаест година тешко страдао у нападу албанских хорди. У овом, највећем антисрпском насиљу које се догодило у мандату мисије Уједињених нација и међународних војних снага Кфора, 17. и 18. марта, убијено је 19 људи. Осморо Срба и 11 Албанаца - у сукобу са војницима Кфора.

Са вековних огњишта протерано је више од 4.000 Срба. Из Метохије, Косовског Поморавља и централног Косова: из јужне Митровице, Свињара, Чаглавице, Лапљег Села, Обилића. Косово Поље је потпуно спаљено. Призренске светиње, међу њима и Богородица Љевишка, која је већ била на листи Унеска као споменик културе светског значаја. Српска Поткаљаја докрајчена је у овом нападу, као и Манастир Светих арханђела, на улазу у српски царски град. Удар разуларених маса није избегао ни Обилић, српске породице и имовина оних који су претекли погром из јуна 1999. године, када је Косово и Метохија стављено под надзор међународне управе. Али, и оне породице које су се вратиле, верујући да ће им та иста управа гарантовати сигурност и мир на огњиштима, доживеле су други прогон.

Током дводневних дивљања нападача, без имовине су остали и косовски домаћини у селу Свињаре, Срби у Липљану, у деловима око Вучитрна. Нападнута су и српска села око Штрпца...

Црквља Светог Николе у Приштини

У насиљу које је касније међународна управа квалификовала као "добро организовано и оркестрирано" етнички је потпуно очишћено шест градова и девет српских села.

Порушено и запаљено 935 српских кућа, десет школа, домова здравља, поште. Порушена су три српска гробља и оскрнављено њих 12. Чешки војници из састава Кфора сведочили су да су Албанци у Подујеву потпуно демонтирали православно гробље, вадили ковчеге из гробова, растурали кости и ломили надгробне споменике.

На мети су биле, посебно, српске светиње. Током два дана дивљања албанских екстремиста уништено је 35 цркава и манастира, манастирски конаци и имовина Српске православне цркве. Више од половине уништених сакралних објеката били су споменици културе. Страдало је око 10.000 вредних фресака, икона, путира и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих - сведочанство о вековном трајању Срба на Косову и Метохији.

Повод за ово ужасно насиље била је трагедија двојице дечака из села Чабра, у Зубином Потоку, који су се утопили у Ибру. За ову трагедију оптужени су Срби. Кампања која је поведена преко албанских медија најављивала је зло које се догодило. Тек касније, међународна управа на КиМ и званичници мисије УН, ослободили су Србе одговорности за насиље. ОЕБС је убрзо оценио да је неодговорно писање медија о смрти албанских дечака условило да оно буде "тако интензивно и брутално".

НАТО је на Космет послао додатне трупе, упркос чињеници да 20.000 припадника Кфора није успело да заштити српски и други неалбански живаљ. Мисија међународних снага доживела је пораз, из ког је проистекла јавна порука албанских лидера да "мир може само да донесе независно Косово". Четири године касније, то је и оживотворено.

Током протеклих 16 година, за протеране Србе готово и није било услова да се врате на прадедовску земљу, силом отету. У истражном притвору било је више од 250 осумњичених за учешће у антисрпском насиљу, а тек мањем броју њих изречене су симболичне казне.

ЖРТВЕ МАРТОВСКОГ НАСИЉА

У МАРТОВСКОМ погрому убијени су Боривоје Спасојевић (1941) и Јана Тучев (1968), обоје из Косовске Митровице. У Липљану је смртно страдао Ненад Весић (1951). Отац и син Добривоје (1955) и Борко (1984) Столић убијени су у Драјковцу, општина Штрпце, Бобан Перић (1952), професор физичког васпитања у селу Кусце код Гњилана. Косово Поље памти жртву Златибора Трајковића, а Призрен Драгана Недељковића (1943), кога су насилници затекли у Призренској богословији и ту га убили.


СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ

У СТРАШНОМ мартовском погрому, за само 48 часова, запаљено је и порушено 35 манастира и цркава. Манастири Девич у Србици и Свети Арханђели код Призрена. У царском, Душановом граду на Бистрици страдале су и Саборна црква Светог Ђорђа, Богородица Љевишка, цркве Светог Николе (Тутића), Светог Спаса, Ваведења - Свете недеље (Маркова), Светог Ђорђа (Руковића), Светог Пантелејмона и Светих Врача, као и зграда Богословије и Владичански двор. У Приштини је запаљена Црква Светог Николе, у Белом Пољу Црква Ваведења. Уништене су и оскрнављене и цркве Светог Саве у Косовској Митровици, Светог Андреја Првозваног у Подујеву, Светог Николе у Косову Пољу, Светог Арханђела Михајла у Штимљу, Свете Недеље у Брњачи код Ораховца, Светог Лазара у ђаковачком насељу Пискоте, Светог Илије у Бистражину код Ђаковице. Страдале су и и две цркве посвећене Светом Јовану Претечи - у Пећи и Пећкој Бања, Светог Илије у Некодиму код Урошевца, Светог Петра и Павла у Талиновцу, Рођења Богородице у Софтовићу, Светог Пантелејмона у Доњој Шипашници код Косовске Каменице, Свете Катарине у Бресју крај Косова Поља, Светог Илије у Вучитрну, Рођења Богородице у Обилићу, Светог Петра и Павла у Исток и Свете Петке у Витини.