ОРЛОВИ су вековима једини долазили на срушене куле Великог града на неприступачној стени изнад кањона Трешњице. Репортер "Новости" и ентузијасти из Љубовије су после три године трагања пронашли ову изгубљену метрополу у клисури о којој су писали дубровачки трговци. Они и саксонски рудари и металурзи долазили су да живе у дубоком кланцу стрмих ивица, јер су на овом суровом месту могли брзо да се обогате трговином сребром, оловом, бакром и златом.

Иако историјски документи из 14. века сведоче о елдораду у Азбуковици, прича делује као мит, јер научници нису никада истражили градове и руднике Трешњице. Да су тврђаве заиста постојале, забележили су пре више од века стари истраживачи Српског географског друштва, које су кроз беспућа водили мештани планинских села. Она су данас угашена или имају понеког времешног становника који не може да иде даље од кућног прага.

ПОТРАГУ за изгубљеним "српским путем сребра" покренули су пре три године репортери "Новости" и заљубљеник у природу и историју из Љубовије, правник, планинарски инструктор и уметник Драган Павловић Поп. Текстови у нашем листу анимирали су и друге Љубовијане да се прикључе истраживањима.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - “НОВОСТИ” САЗНАЈУ: Југ Србије лежи на сребру и злату

Пре неколико дана та потрага је окончана открићем невероватног споменика прошлости, јединственог у Европи. Он је постао видљив и разумљив тек са зарушене северне куле Великог града. Ово грађевинско чудо сазидано је на врху шиљате стене на 590 метара надморске висине.

- Са куле мотриље се видело мноштво отвора у литицама за које смо мислили да су природне пећине. Када смо дошли до њих, видели смо да их је исклесала људска рука. До њих воде стазе уклесане у стене, крај којих су рупе у којима су се налазили подупирачи висећих дрвених мостића - путева над амбисом. Схватили смо да су те пећине рудокопи Трешњице. Они нису били на дну кањона већ високо на његовим литицама, па је зато и Велики град који их је чувао и надгледао морао да буде саграђен високо - размишљао је наглас Павловић, док смо у колони по један ишли козјом стазом на литицама.

Рудници су били високо у стенама


ВОДИЧ нам је био инжењер Милисав Вићентић, родом из села Забрђе на ждрелу клисуре, који је у детињству лутао по кањону и откривао његове тајне. Он је азбуковачке истраживаче довео до Великог града поред Велике пећи, древног копа чијим се зидовима још слива растопљена руда.

- Данашњу стазу прекидају "точила", реке ситног камена сипара. То је необично јер овде стене нису лако ломљиве, кречњачке. Вероватно је то јаловина из пећина копова у литицама - казивао је Вићентић, док смо пажљиво корачали по сипару који се одроњавао под ногама, у понор дубок стотинама метара.

Драган Павловић обезбеђује прилаз Великом граду


Стари рудари нису имали много простора за рад јер су висили над амбисом и једноставно су јаловину избацивали низ литицу. На неколико старих фотографија кањона виде се уклесани канали које је сада затрпао сипар. Истраживачи претпостављају да се њима руда спуштала неколико стотина метара ниже, до платоа крај реке. Ту се она испирала, а затим ситнила и топила "самоковима". Ту су била индустријска постројења у којима је велике чекиће и мехове покретало воденично коло.

Древни римски пут кроз клисуру


- Када сам као дете ишао Ђачком стазом у школу на крају кањона, овде је још било двадесетак веома старих воденица - присећао се Вићентић.

Та стаза је пут широк и до два метра уклесан у стене. Њиме су свакодневно основци из брдског села Горње Кошље ишли у неколико километара удаљену школу у селу Горња Трешњица.

- Стазом нису ишли само ђаци, отац ми је још као дечаку причао да је то најстарији пут којим се из Подриња иде у Ваљево, који су направили још Римљани. Они су први експлоатисали сребро у Азбуковици - испричао је Павловић.

Истраживачи крај Малог града


КАДА смо се уз помоћ његове алпинистичке опреме попели на врх Великог града, остали смо затечени лепотом погледа, који је покривао простор од Дрине до Горњих Кошљи. Надахнути Павловић је запевао "О соле мио" и глас је надјачао хук набујале Трешњице. Замислили смо како је клисура некада морала да одјекује гласовима хиљада рудара, војника, трговаца...

Њихово мајсторство и знање види се и на врху Великог града, где се разазнају зидови и темељи зграда пажљиво уклесаних и озиданих на стрмоглавим стенама. У дубини клисуре, коју још није сакрило зеленило бујне вегетације, лепо су се виделе дуге беле зидине Малог града крај римског пута.

Зидине Малог града


- Волели бисмо да археолози дођу и истраже ово чудо. Писање "Новости" о Азбуковици је привукло огроман број људи који траже да их проведемо кроз клисуру, али волели бисмо да дођу и стручњаци - каже Павловић.

Зидови објекта у Великом граду


ТАЈНЕ ИЗ ЗАБРЂА

ЦРКВИЦУ и водовод из средњег века открили су мештани села Забрђа на улазу у клисуру. Плугом су изорали керамичке водоводне цеви које су воде од извора под литицом до платоа Коњска. Када се закопа дубље, земља је угљевита, црна, као да је ту изгорело насеље. Виде се и остаци минијатурне цркве, а око њих веће зидине - испричао нам је Слободан Вићић, мештанин Забрђа.