Милицу и Косово не могу да заборавим: Некадашњи војник КФОР-а о дирљивом сусрету у Краљеву, после 20 година пронашао девојчицу коју је чувао од Албанаца

Горан ЧВОРОВИЋ

среда, 11. 03. 2020. у 10:12

Милицу и Косово не могу да заборавим: Некадашњи војник КФОР-а о дирљивом сусрету у Краљеву, после 20 година пронашао девојчицу коју је чувао од Албанаца

Жан-Стефан и Милица недавно у Краљеву Фото Приватна архива

Бивши припадник КФОРА Жан-Стефан Декудије из Бордоа за "Новости" о недавном дирљивом сусрету у Краљеву
Од сталног дописника - Париз

НИКАДА нећу заборавити то усплахирено дечје лице, пуно зебње и очекивања.
Овим речима Жан-Стефан Декудије, некадашњи француски војник, који је пре двадесет година чувао Србе на Косову и Метохији од албанских напада, описује први сусрет са тада осмогодишњом Милицом. Прошле седмице, после дугог трагања, поново је срео малу Милицу, која је данас и сама мајка и има своју породицу.

- Видели смо се у Краљеву, где сада живи. Још на аеродрому у Београду ме је дочекао њен супруг. Био сам њихов гост. Изузетно су ме примили. Био је то сусрет за памћење - говори за "Новости" Декудије, који се из Србије вратио пун позитивних емоција.

Прича сеже у сада већ далеку двехиљадиту годину. Жан-Стефан Декудије је као тридесетогодишњи војник послат да обезбеди мир у српским енклавама на Косову.

- Било је веома напето. И даље, је, уосталом. Могао сам у то да се уверим током мог недавног боравка. Имали смо тада задатак да заштитимо село Гојбуља код Вучитрна.

Надгледали смо конвоје који су одводили српско становништво у набавку и обављање других обавеза до Косовске Митровице. Албанци су каменовали аутобусе. Заустављали смо њихове аутомобиле којима су великом брзином јурили кроз село. Ипак, док смо ми били тамо, нису смели да се приближе - присећа се Жан-Стефан.

Са Милицом 2001.

На Космету је боравио у два наврата, 2000. и 2001. године, по четири месеца. Њихова база налазила се прво у Бањској, а после у Новом Селу. Тако је почела прича с Милицом.

- Увек би пратила своју мајку до камиона, а онда је чекала да се врати. Добро сам запамтио њен поглед. Често није говорила, само би нам се приближила. Било је ту и друге деце, али никада нису превише прилазили. Ослободили би се тек уз Милилцу.

Имали смо осећај да им уливамо сигурност. Дирнула нас је ситуација тих малишана који су живели у сталном страху од албанских напада.

Једном је, каже, док је пролазила његова патрола, Милица уз пут брала јагоде.

- Зауставили смо се, а она нам је пришла и пружила нам по једну. То нас је све веома дирнуло.

Каже да је локално српско становништво према француским војницима било изузетно топло и гостопримљиво.

- Само у почетку су били мало неповерљиви. Убрзо су нас прихватили и постали присни с нама. Кад би нас угледали, у знак добродошлице нудили би нам чашицу ракије.
Запамтио је и кулинарске ђаконије.

- Открио сам хлеб Миличине мајке. Имала је малу продавницу у селу и пекла је свој хлеб. Био је одличан. Сећам се добро и гибанице! Јео сам је поново, са задовољством, уз многе друге специјалитете, у Краљеву, прошле недеље, да се сетим протеклих времена.

Декудије са сином у Врњачкој Бањи
Оба пута, Жан-Стефан Декудије је с Косова отишао у брзини, тако да су поздрави изостали.

- Таква су била правила. Чим би нам рекли да је авион стигао, кретали бисмо. Никада нисмо знали ког дана идемо.

На повратку у Француску је често размишљао о Србима с Косова и Милици. Стално је покушавао да сазна како су. Али, није било једноставно. А и живот је ишао својим током.

И Милица Ђорђевић је удајом променила презиме у Бојковић. Све то је отежало потрагу.

Нарочито се бринуо током погрома 2004.

- Милицу сам, коначно, успео да пронађем преко парохије Свете Петке у Гојбуљи 2017.

Тада сам сазнао да је мало недостајало да је Албанци отму 2004. Помогли су јој француски војници и са породицом је сместили у базу у Новом Селу.

Свега неколико дана пре свог одласка с Косова, купио је барбику и поклонио малој Милици. Барбику је поново купио, прошле године, и као новогодишњи поклон, с осталим даровима, послао њеним кћеркама.

Уследиле су и припреме за пут и коначни сусрет после толико година. Жан-Стефану је у томе много помогла Сања Петровић из Удружења српско-француског пријатељства из Бордоа, основаног пре годину и по. Декудије се, наравно, учланио на самом почетку!

- Остали смо недељу дана. Изузетно су нас примили. Евоцирали смо успомене. Сјајно смо јели. Угојио сам се два килограма! Видим да се гради, да се подижу нови комерцијални центри.

Отишли су, наравно, и на Косово и Метохију.

- Албанци имају све, док Срби живе у тешким условима. Кад то видим, имам жељу да поново помогнем. У Гојбуљи је остало свега петнаестак српских породица. Тужно је све то. Бојим се да Срба више неће бити у том селу. Милица страхује и за своју мајку, која тамо и даље живи.

Колико се наш саговорник везао за Србе на Косову и нашу малу јунакињу, показује и његова изјава да би, да је имао кћерку, свакако јој дао име - Милица! Са супругом Сандрин има сина Теа, дванаестогодишњака. И он је с њим био у Србији.

- Много му се свидело. Није хтео да се врати! Допало му се то што се деца мање играју за екраном, а више на улици. Одушевљен је гостопримством - истиче Декудије који је војску напустио 2010. године.

Пре тога је био и у Француској Гвајани у заштити зоне ракетодрома, и на Мартинику после циклона, али је боравак на Косову и Метохији највише запамтио.

ИЗ ВОЈСКЕ У ВИНОГРАД

ЖАН-СТЕФАН Декудије се сада посветио узгоју грожђа и прозводњи вина. Живи у околини Бордоа, у месташцу Арсак, које има око три и по хиљаде душа, а ради у дворцу "Жогејрон" који на поседу од осам хектара производи биолошка вина, врста марго и медок.

- По функцији сам помоћник директора, али радим све, возим трактор, обрезујем лозу, берем грожђе - каже Декудије.

ДРУГАЧИЈА СЛИКА

ПИТАМО га да прокоментарише чињеницу да се огроман број француских официра и војника из мисије на Косову врате као пријатељи Срба:

- Медији у Француској и у другим западним земљама су нас убеђивали да су Срби лоши, а остали добри. Тако су политичари желели да спроведу своје идеје у дело. Међутим, чим бисмо отишли у мисију, видели бисмо да је ситуација потпуно другачија, и да Албанци нападају Србе. Тако се стварала симпатија међу нама.

Жан-Стефан Декудије истиче да је добио много поздрава од Срба с Космета и свима овим путем жели да се захвали.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (8)

Нормалан човек, кад оде на КиМ, одмах види истину

11.03.2020. 12:38

Да. Сваки нормалан човек и војник, када оде по задатку на Косово и у Метохију, одмах види ко је угрожен, како и зашто. Одмах види ад су их њихови политиачри у њиховим зеемљама бездушно лагали ад би остварили окупацију најсрпскији и најсветији део Србије -- наше Косово и Метохију, свету српску земљу коју су вековима морали да заливају крвљу и најтежим жртвовањем.

Dragisa Jocic

11.03.2020. 13:08

Dirljiva priča. Hvala Francuskim vojnicima, na pažnji i razumevanju problema Srpskom narodu na Kosovu.

Sumadija

11.03.2020. 13:48

Dal postoji nešto milije, za srce priraslo od imena Milica, pa to samo srpski narod ima, rodila sam dva sina i nemam ćerku ali sam dobila unuku Milicu, ime za vjek i vjekova.

Ap0qalypto

11.03.2020. 21:11

Medju Francuzima ima istinskih prijatelja, i ljudi koji su zaista zeleli pomoci Srbima.

Dina

13.03.2020. 15:30

Emocije su me potpuno preplavile.Gospodine Žak vi ste čovek sa velikim srcem ,predobrom dušom.Ovakva dela ,mislim,da Srbima vraćaju veru u ovaj svet koji nas je nepravedno potpuno odbacio .Teško je objasniti deci da nismo to što tvrde da jesmo .Vi ste prava nada da za nas ipak ima nade .Volimo vas i želimo Vama i vašoj porodici svu sreću .