МАРТ 1971. године. Агенција Танјуг јавља да је од 1963. до краја 1970. куповна моћ југословенског динара опала два и по пута; да је за последње три године чланство Савеза комуниста у Хрватској смањено за 20.500 људи; да четири петине Југословена у току године не прочитају ниједну књигу.

Председништво СК Југославије 2. марта прихвата реферат Едварда Кардеља о уставним променама. Он је дословно рекао:

"Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то, на крају крајева, сасвим споредно питање..."

Јосип Броз у "четири ока" 11. марта тражи од Марка Никезића, првог човека СК Србије, да смени председника Скупштине Србије Дражу Марковића јер је сметња замишљеним уставним променама и "посебно нервира Кардеља". Србију оптужује да пружа отпор уставним променама и да допушта раст национализма. Никезић му одговара да се тако озбиљне ствари морају расправити на форумима и упозорава:

"Ако мислите да уведете принудну управу у Србији, биће лома".

ТИХ дана у Титограду Мика Трипало, током вечере са руководством Црне Горе, лаконски каже пред Веселином Ђурановићем, Видојем Жарковићем, др Жарком Булајићем и Вељком Влаховићем:

"Србију ћемо свести између Ужица и Београда".



О овом догађају др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе, извештава свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а овај то преноси Марку Никезићу. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Никезић је отворено рекао шта се спрема Србији. Поред Марка био је Вељко Влаховић, којег је, очигледно, издало "црногорско чојство" те је "кукавно ћутао". И Тито је био збуњен, па није реч проговорио.

На заједничкој седници свих већа Савезна скупштина 29. марта усваја преднацрт уставних амандмана и упућује их на јавну расправу.



ОСМОГ маја пред вече, у Београд се из Сарајева, са Другог конгреса самоуправљача Југославије, вратио председник Савезне скупштине СФРЈ Милентије Поповић, који је у политичкој хијерархији тадашње државе заузимао друго место, одмах иза Јосипа Броза. Чим је стигао, позвао је Мијалка Тодоровића, члана Извршног бироа Председништва СК Југославије. Из Сарајева је носио лоше вести. Нашли су се у Клубу савезних посланика на Дедињу, успео је да саговорнику исприча шта се све десило на конгресу самоуправљача и нагло му је позлило. Живот је окончао око 22.30.

ПРИЧА Милентија Поповића, коју је рекао Тодоровићу, започела је два дана раније, када је Тито у Сарајеву, изненада, заказао састанак Извршног бироа Председништва СКЈ. Позвао је све чланове, осим представника Србије. Ту су се нашли Словенац Едвард Кардељ, Хрват Владимир Бакарић, Македонац Крсте Црвенковски, Црногорац Вељко Влаховић и босански Србин Цвијетин Мијатовић.

Кад су стигли, Тито им се нервозним гласом пожалио на нелојалност водећих људи Србије и на отпоре који Београд пружа њему. Већина је била зачуђена оним што је чула, а Влаховић је поставио питање може ли се о томе разговарати без представника Србије.

Тито је на то рекао: "Ваљда ја као председник СКЈ имам право да позивам кога хоћу!"

Влаховић је наставио да га убеђује и Тито је невољно попустио, па се ускоро појавио Милентије Поповић, који је иначе тих дана говорио како се Тито не понаша према њему као према заменику, већ као према шефу протокола.

Када се Поповић појавио, Броз је био још оштрији: "У Београду је центар контрареволуције!"

ПОМИЊАО је "контрареволуционарне снаге" на Београдском универзитету, текстове у "Студенту" и "Јежу". Отворено је рекао да пензионисани генерали Раде Хамовић и Милоје Милојевић припремају заверу против њега, и "издао налог за хапшење не само Хамовића и Милојевића, већ и бившег потпредседника Југославије Александра Ранковића". Рекао је да је одлуку донео после извештаја Контраобавештајне службе ЈНА да су се Ранковић, Хамовић и Милојевић пре неколико дана срели у Београду на једном завереничком састанку.

Већ неколико часова касније испоставило се да је извештај Контраобавештајне службе ЈНА о одржавању овог "уротничког скупа" био нетачан. Демантовала га је Служба државне безбедности Југославије, која је даноноћно пратила Ранковића и могла је да тврди да он тих дана није имао никакав састанак са генералима Хамовићем и Милојевићем.

ПО завршетку конгреса у Сарајеву, Тито је остао у граду на Миљацки, а чим је чуо за смрт Милентија Поповића, прекинуо је посету БиХ, дошао у Београд и посмртно га одликовао Орденом јунака социјалистичког рада. Последњег дана јуна те 1971. године уставни амандмани су усвојени. Било је како је било. Српско руководство није успело да спречи уставне промене које ће изродити силна исцрпљивања, економску нефункционалност, разне облике државних криза. И довести Србију у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса "слаба Србија, јака Југославија".

ОКТОБАР 1972. године. Метеоролошки извештаји показују да је Београд био обасјан јесењим сунцем. Право михољско лето. Народ је у летњој гардероби. Врелина се осећа на улицама југословенске престонице.

Врело је и у политичким форумима. У Палати федерације у Београду, данас Палата "Србија", Тито разговара са политичким активом Србије. Био је то најдужи састанак у његовој каријери, трајао је четири дана, од понедељка до четвртка, односно од 9. до 12. октобра 1972. То је требало да буде обрачун "либерала" и "антилиберала". Оних који су за руководство на челу са Марком Никезићем, и оних који су за Тита. Четири дана су се ређали говорници, а 12. октобра, пред вече, исцрпљена је листа пријављених. Резултат је био поразан по Броза. Од 80 учесника, подржало га је 15, тек сваки шести. Тај пораз је дуго памтио...

Био је изненађен током расправе. Трећег дана видело се да стрепи за исход свог планираног пуча у Србији. Плашио се реакције ЦК Србије, који је листом био за Никезића и његову политику:

- Већ смо устајали - записаће доцније Латинка Перовић - кад нам је довикнуо: "Немојте сазивати ЦК Србије!" Кад су му одговорили да то неће урадити, одахнуо је, али ни даље није знао како ће избећи пораз. Одлучио се за соломонско решење: чак за три дана одложио је своју завршну реч коју је заправо саопштио преко екрана ТВ Београда!?

Два дана касније, Марко Никезић и Латинка Перовић су се последњи пут срели са Титом у Белом двору у Београду. Тада му је Никезић рекао: "После вашег говора, остало је да се оснажи наша већ најављена оставка."



ЦК СРБИЈЕ упознат је са оставкама Марка Никезића и Латинке Перовић 21. октобра, а јавност, преко Танјуга о томе сазнаје 26. октобра! Требало је наћи њихове наследнике, а то без Броза није могло да се уради. А председник државе и врховни командант је отишао да прати војне маневре Ратне морнарице ЈНА. Далеко од центра збивања. Чланови Секретаријата ЦК Србије путовали су у Сплит. Ишли су по "своје мишљење", кога да изаберу за председника и секретара српске партије.

Пред почетак седнице ЦК Србије сазнало се да је Тито предложио Мирка Чанадановића, председника Покрајинског комитета СКС за Војводину, да замени Никезића на месту председника. О тим догађајима сведочи Мирко Стаменковић, тадашњи главни уредник "Вечерњих новости" и члан ЦК:

"На дан када смо били позвани на састанак да гласамо за новог председника, чекајући почетак седнице, седео сам за истим столом са Чанадановићем. И честитао му на будућој функцији. Пролазили су сати, састанак никако да почне, а онда одједном - Чанадановића позивају на састанак Секретаријата. Ни њега нема сатима. Када се вратио, само ми је добацио - честитај Васиљевићу!

МЕЂУТИМ, у тих неколико сати, одигравала се драма. Марковић и Стамболић нису били задовољни избором Чанадановића. И успели су код Броза да издејствују да кандидат буде Живан Васиљевић. Дешава се тада нови обрт. Када је седница почела, на опште изненађење, саопштено је да се за председника предлаже професор др Тихомир Влашкалић, а за секретара Никола Петронић.

И сам Тихомир Влашкалић је био изненађен. Дуго није могао да схвати откуд он у причи. Био је човек који се бавио науком и мало, или нимало, политиком. Био је професор Економског факултета, пореклом из Војводине, и није био члан ниједног војвођанског форума.

Још једном се Тито показао у правом светлу - ставио је до знања Стамболићу и Марковићу да спусте лопту и да воде рачуна да се превише не осиле, када је реч о послушности према њему – Брозу!


АМАНДМАНИ - ПОСЛЕДЊА РАСКРСНИЦА

НА ПРАВНОМ факултету у Београду, 22. марта, у расправи о амандманима на Устав из 1963, професор Историје политичких теорија, Опште социологије и Методологије друштвених наука Михаило Ђурић рекао је:

- Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу.