У Сомбору педесет и неке

Памтим добро ко јучер се збило

Санкама смо дошли са салаша

Ић`ћемо на буњевачко прело


Покладе су, њиве су под снигом

А на прелу небројено свита

Сви миришу на јабуке ране

И на чисте собе подмазане


Баш као у песми барда тамбурашке музике Звонка Богдана, сатканој од живота, тако и данас на северу Бачке чувају прело, као спомен на претке који су на ове просторе дошли пре четири века.

За толико дуг временски период може да се догоди много тога - нешто, разумљиво, нестане, нешто ново настане, понешто се заборави... Али, потомци оних који су у равницу дошли са извора Буне у Херцеговини не дозвољавају да прело прекрије мрена заборава. Одржавају их у Суботици, Сомбору, Бајмоку, али и у Томпи, у суседној Мађарској.

Јер, како воле да кажу, док је Буњевца биће и прела. А и обрнуто.

Скупљали су се Буњевци на прелу од давнина. На салашима, опасаним непрегледним ораницама, скупљали су се млади и стари, дружили се уз песму, причу од старине, жене су правиле ручне радове, а млади се кибицовали.


Девојке се и данас утркују која ће да има лепшу и богатију хаљину


Анте Секулић у својој књиги "Бачки Буњевци и Шокци" забележио је да је прело скуп жена које су у зимским данима преле, односно прво и најизворније је, када су се састале жене уз преслицу и вретено и тако радом испуњавале дан, размењивале одређене за њих важне ствари. Увек се радило уз песму, а домаћица би штогод спремила за појести, те је дружење уз рад трајало цео дан.

- Према истраживању Јована Ердељановића о обичајима Буњеваца из њихових старих крајева - Лике, Далматинске Загоре и Далмације, и тамо су се још одржавала прела, људи су се током зимских дана окупљали у кућама. Био је то тада један породични и обичај једне мање локалне заједнице - објашњава др Сузана Кујунџић Остојић, председница Националног савета Буњеваца. - Тај обичај се сачувао и сеобом у Бачку.

Најлепша преља 2020. године је Невена Видаковић из Суботице

Прелом се називао обичај који се одржавао једном или два пута годишње, у кући у којој је било девојака које су позивале своје другарице и пријатељице да уз разговор и песму помогну мами или нани, да испреду вуну или исткају платно од кудеље или лана.

Обично су увече "случајно" наилазили момци, ту би се задржали и на вечери, па се дружење настављало уз гајдаша, хармоникаша, а покаткад и тамбураше, све до јутра. То је било најпре на салашима у јануару и фебруару, а потом су сви нестрпљиво чекали Мариндан, да обуку најлепше рухо и оду на прело.

Момачко коло 1940.


- Поред масне хране, кромпираче, служиле су се и "грицкалице" кокице и кувани кукуруз. Обичај који се задржао до данас је избор најлепше преље, која није смела да буде млађа од 16 година и не сме бити удата. То је некада било представљање младих девојака заједници. У зависности из које и какве су куће долазиле, носиле су хаљине од лионске свиле или бели шлинг. Богате су носиле лионску свилу, док су сиромашније облачиле бели вез, али ту је долазила до изражаја вредноћа девојке, њена упорност и маштовитост - даље ће наша саговорница. - Све се одигравало пред будним оком породице, на прела су обавезно одлазиле мајке и баке и пратиле шта се дешава.


А са стране посидале нане

Гледе, пазе,

броје више пута

Кол'ко их је дошло из Лемеша

Из Бајмока

и из Таванкута


Тако је било све до Мариндана, 2. фебруара, давне, снегом оковане, 1879. године. "Пучка касина", тек основана као прво буњевачко удружење у Суботици, одлучила је да јој организација Великог прела буде прва активност.

Звонко Богдан на прелу 1993. године



- То је било у хотелу "Хунгарија" и тада је било око хиљаду људи, што је прилично импозантан број. На њему је утемељен обичај да се изабере најлепша прељска песма и те године то је била песма католичког свештеника Николе Кујунџића "Коло игра, тамбурица свира", која се пева и данас, а некима је толико блиска да је сматрају сурогатом наше химне - каже др Сузана Кујунџић Остојић, председница Националног савета Буњеваца. - Циљ тог првог прела био је да се буњевачка заједница на један официјелнији начин представи свом граду и у одређеном смислу да се супротстави аустроугарској власти и постојећем режиму, да прикаже компактност заједнице, жељу за очувањем и инсистирање на својим правима.

Током ових 14 деценија прело су пратиле и многобројне анегдоте које се и данас препричавају.

- Постојала је шаљива пошта, јер млади нису имали начина да изразе љубав једно другом, па су момци куповали разгледнице, на прелу је био поштар који их је скупљао и после носио оној којој је намењена - објашњава Ката Кунтић. - Наравно, најпоноснија је била она која је добила највише поште или најлепше поруке.


Девојка на салашу одакле су и буњевачки обичаји и потекли / 1953.

Док липих цура и момака

Ја не видјех нигдје

у животу

Састали се да се провеселе

Да се виде и да се загрле


Мрак се спусти

завјеса се диже

На бини се засијаше жице

Дошли су нам

најмилији гости

Тамбураши

чак из Суботице


После Другог светског рата нису се одржавала јавна прела, која, реално, нису била забрањивана, али се нису ни одржавала. Све до оснивања Националног савета буњевачке националне мањине, који је донео одлуку да један од четири национална празника буде и Дан Великог прела, који је један од најлепших и највеселијих празника.

- Самим тим што се тада први пут јавно одржало и сачувало до данас, када се одржава у неколико места, упркос многобројним проблемима, оно је веома значајно за Буњевце и за очување наше баштине - истиче Сузана Кујунџић Остојић. - За све ове године није измишљено ништа ни боље, ни другачије, ни паметније да би се окупљали, да би се осећали лепо, да би свима показали да је буњевачка национална заједница још увек жива и витална, да постоји и да ће се борити за своја права.


ЗАБРАЊЕНИ "ДИВАНИ"

Обичај окупљања на прелу изнедрио још један, који је био актуелан крајем 18. и почетком 19. века, то су били "дивани". Организовали су се по Суботици тако што је група младих људи закупила једну кућу и тамо се одржавало прело за младе. Како нису били под будним оком својих родитеља, тај обичај је врло брзо прекинут, а град га је забранио.