ПОНОСАН сам на свој Орашац, на велику борбу која је одавде кренула, поносан сам и на своје презиме. Слушао сам приче да се баш на овом месту, где сам одрастао, родила идеја о устанку против Турака, народном ослобођењу и уједињењу.

Ово говори Радосав Марићевић (42), потомак трговца Теодосија Марићевића, по коме је споменички комплекс посвећен Првом српском устанку добио назив "Марићевића јаруга". Из дворишта Радосављеве породичне куће, на истом месту на коме су се пре више од два века виђени Срби тајно састали и одлучили да крену у борбу за слободу, пуца поглед на целу Шумадију, али и на поток, мостић, шанац...

- Мој стриц Радован чувао је старе фотографије, предања, знао многе слободарске приче које су претходиле устанку и Сретењском уставу - прича Радосав за "Новости". - Колико сам из његове приче схватио, што нико, нажалост, није и записао, Теодосије Марићевић био је деда мом чукундеди Теодосију.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Нема важнијег датума у српској историји: Сретење симбол борбе за слободу

На месту његове породичне куће некада је био дом трговца Теодосија, кнеза Орашца и Јасенице.

- Док је трајало свадбено весеље у кући, Теодосије Марићевић, Карађорђе и још неки виђенији људи из крагујевачке, рудничке, београдске, смедеревске и јагодинске нахије, састали су се доле у јарузи да договоре устанак и изаберу вођу између себе - каже Радосав. - Први предлог је, како ми је стриц причао, био да наш Теодосије буде вођа, али је он то одбио. Кажу да је баш Теодосије предложио Карађорђа за вођу Првог српског устанка.




Пошто је схватио да остаје без власти, да је Карађорђе постао све популарнији, покајао се, успротивио се и на крају сукобио са вождом. Дошло је до окршаја, у којем је Теодосије покушао да убије Карађорђа, али пошто није успео, Црни Ђорђе је убио њега.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Народ још не зна шта за нас значи Сретење


- Његово тело је донето у Орашац, а гроб му се налази у дворишту Цркве Вазнесења Господњег - каже Радосав. - Црква је подигнута у периоду између 1868. и 1870. године. На северном пиластру је постављена спомен-плоча у част погинулима у балканским ратовима.




Надгробно обележје је од камена црвенкастомрке боје, на којем до 1980. године није било никаквог епитафа, а тада је уклесан натпис: "Теодосије Марићевић, 1807. Гроб му обнови његов потомак."