КИКИНДУ у 19. веку, као мултинационалну и мултиконфесионалну средину, карактерише штампање вишејезичних листова, од којих су неки преживели и деценије. Но, на почетку живота сваке књиге и листа је штампарија - приметила је проф. др Борјанка Трајковић, рецензент књиге "Штампарство и издаваштво у Кикинди: календари (1882- 1944)" Кристине Ембер.

У својој књизи Кристина Ембер доноси хронологију штампарства и издаваштва у овом граду, од прве "Ручне штампарије" Алојза Апилера, затим оних Леополда Јоклија, Јована Радака, Милана Сеђакова, Стевана Миленковића, Карла Сондерлинга, до илегалне штампарије СКОЈ-а у време Другог светског рата. Издавач је кикиндска Народна библиотека "Јован Поповић", која је недавно промовисала ово вредно дело.

Први кикиндски штампар, како открива Ембер, био је Немац Алојз Апилер, који је дошао из Ердеља тридесетих година 19. века, 1837. или 1838. године.

- По свој прилици, радило се о ручној штампарији, која је престала да ради пре 1845. године. После Апилера, а пре Леополда Јоклија, постојала је штампарија чији је власник био Србин и она се сматра првом српском штампаријом. Основана је 1868. године, али име власника нигде није записано и непознато је до данас - сазнала је Кристина Ембер.

Први српски лист у Великој Кикинди покренут је 13. јануара 1884. године под именом "Садашњост" и излазио је непрекидно до 1901. као недељник за просвету, привреду и забаву. Уредник је био Паја Петровић. Према писању бечкеречког (зрењанинског) листа "Торонтал", прву великокикиндску штампарију основао је књижар Леополд Јокли, који није био родом из Кикинде. До четрдесете године живота радио је као учитељ у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину, а после у великокикиндској јеврејској основној школи.

- Он је 1874. отворио књижару и покренуо први лист на немачком језику "Gross Kikindaer Zeitung" . Касније је основао прву озбиљнију штампарију која је радила до 1885. године. Проблем штампара у то време био је мањак обучених графичких радника у Кикинди, па је Јокли морао да доводи графичаре из Угарске и Ердеља. Обучио је младе стручњаке, које су касније преузимале друге штампарије у граду. Занимљиво је да од тог времена све штампарије почињу и издавачку делатност. Пионирски Јоклијев подухват, због сукоба са кикиндском општином, окончан је после једанаест година, али се он преселио у суседни Велики Бечкерек - истражила је Емберова.

Јован Радак

Најпознатији и најзначајнији кикиндски штампар, чије име знају и садашње генерације Кикинђана, јесте Јован Радак. Он је најпре 1877. отворио "Књижару код светих апостола Ћирила и Методија", а годину дана касније и штампарију. Поред осталих публикација, 1899. године издао је прву збирку песама поете Милете Јакшића из Српске Црње, синовца Ђуре Јакшића.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Поклон бака Марте "јурио" 25 на сат - први ауто у Новом Саду возио је - адвокат


- Иницијативом Милете и његовог брата, угледног кикиндског адвоката др Васе Јакшића, 1907. године покренут је лист "Српски глас" који је излазио до 1913. - открива ауторка. - Радаков посао настављало је неколико генерација његових потомака. Последња књига настала у штампарији Радака била је "Потпуна мешовита гимназија у Кикинди: извештај за школску 1946-1947. годину", издата 1947. године. Свој живот завршила је интеграцијом са Градским штампарским предузећем.

Професорка Трајковић са ауторком Кристином Ембер

Кристина Ембер је посебно истражила календаре који су се у Кикинди издавали од 1882. до 1944. године и имали су огроман просветитељски, културни и национални значај.

- Српски календар био је и остао право народно штиво, са властитим печатом и обележјем националног и православног. У тадашњој Војводини Хабзбуршке монархије, у границама Срема, Баната и Бачке, поред Срба живело је десет народа: Немаци, Чеси, Мађари, Словаци, Пољаци, Русини, Власи, Хрвати, Словенци и Италијани. Борба за очување националног идентитета, културе, језика и писма била је питање останка и опстанка - сведочи Емберова.

Зграда прве Радакове штампарије некада и сад


Први сачувани календар је "Српски великокикиндски календар за просту годину 1883." и објавила га је српска књижара и штампарија Јована Радака 1882. године. Последњи је, у издању исте књижаре, штампан 1942. године

- Штампарија Јована Радака издала је 35 календара. Два, "Зимзелен" и "Српкиња", штампана су у штамапарији Стевана Миленковића. Остали Радакови календари звали су се: "Српски великокикиндски календар", "Гуслар", "Враголан", "Србијанац", "Сремац", "Орао", "Бачванин", "Банаћанин"," Босанац", "Црногорац", "Далматинац", "Личанин" и "Милош Обилић", "Родољуби", "Српски орао", затим "Чика Јова", "Херцеговац", "Краљевић Марко", "Мале новине" и "Мали планетар". Године 1899. објављен је "Православни црквени календар" 1906. "Ружица". "Нови Србобран" и "Ратар" издати су 1912. године, "Садашњост" 1915, "Домаћи пријатељ" 1916, "Ласта" 1917, а "Црквени календар" и "Вечити календар са рождаником и сановником" 1919. године - набраја Ембер.

У кикиндским календарима објављени су радови најзначајнијих српских књижевника, приповедача и песника друге половине 19. и прве половине 20. века: Јанка Веселиновића, Радоја Домановића, Светозара Ћоровића, Милована Глишића, Григорија Божовића, Боре Станковића, Симе Матавуља, Милана Ђ. Милићевића, Вељка Петровића, Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Јована Дучића, Алексе Шантић.

- Распоред прилога у илустрованим календарима одликовао се уобичајеним шематизмом. Почињао је календаром, обавештењем о црквеним празницима, астрологијом, текстом о владарској породици, до обавезних празних страница у којима су власници уписивали своје забелешке везане за тај месец. На крају сваког календара били су подаци о вашарима и сајмовима, изводи поштанских тарифа и доста страница огласа и реклама, који су били и материјална потпора издавачу. Корисним садржајем, разноврсношћу и занимљивошћу доприносили су културном напретку и уздизању народа. Пружали су многе корисне савете из свакодневице, од пољопривреде, хигијене, лечења, кулинарских вештина, све до оних везаних за просвету и школу - описала је Кристина Ембер.

ДНЕВНИЦИ ЉУДСКЕ РАСЕ

- АКО су библиотеке, како вели Питер Брофи на почетку своје култне књиге "Библиотека у двадесет првом веку", једно од обележја цивилизације и дневници људске расе, онда су библиографи њени хроничари. Библиографија није само опис и попис публикација, већ и индикатор свог времена, запис о трајању једне културе и отуда битан чинилац укупног националног и духовног идентитета - сматра проф. др Борјанка Трајковић.

1877. - Пуни рафови у књижари Јована Радака

"НАЈТЕЖА" КЊИГА


"ТОРОНТАЛСКИ компас - статистички годишњак за општу управу, културне и друштвене интересе" из 1880. године, у издању штампара и књижара Леополда Јоклија, штампан на мађарском и немачком језику на више од 620 страница, најобимнија је књига штампана у Кикинди до данашњих дана.

Календари издавани 1924. и 1939. године