УРАДИО је стотинак генералки на тракторима, путничким возилима и камионима, одржава све тракторе у селу, гаји пчеле, сече дрва моторном тестером и циркуларом, и потом их цепа секиром, а недавно је склопио и половни "рено" ћерке Марије који није био у возном стању. Све ове послове, иако потпуно слеп, ради Драган Живковић Цина (63) из Грабовице код Деспотовца.

Цина је остао без вида после саобраћајне несреће 18. маја 1983. године. Није се, међутим, предавао. Желео је да ради, па је као аутомеханичар почео да ради само два месеца после несреће.

- Обично боље "видим" него онај што има око - каже Живковић. - Користим чуло мириса, додира и слуха. Квар препознајем по звуку мотора, по мирису знам да цури уље. И даље поправљам старије аутомобиле, јер немам дијагностику за савремене с електронском опремом.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Говорни софтвер да и слепи и слабовиди могу да користе мобилни телефон и рачунар


Наш саговорник је по занимању саобраћајни техничар. Две године је радио као професионални возач у фирми "9. октобар", а потом постао приватни превозник. Основе механике, каже, научио је од оца Драгише, који је такође био приватни превозник. Потом се сам усавршавао, јер је некада сваки возач морао да зна механику да би знао сам да поправи квар.

- Не либим се ниједног посла - прича Живковић. - Да бих спремао дрва за зиму, сечем их моторном тестером и циркуларом који сам прилагодио себи, као и помоћу спиралног цепача који сам направио уз помоћ пријатеља.

Најопасније је, каже, ако му опадне концентрација док ради на циркулару. Срећом, вели, има "знакова" који га на време тргну и подсете поред какве је машине. Кад дрва исече, следи цепање секиром. Може, тврди, за два дана да нацепа четири приколице дрва. Уз све послове које обавља, посебна страст му је узгој пчела.

- Пчеларим уз помоћ старије ћерке Марије, а око кошница помажем и ћерки Јелени која је удата у нашем селу - са задовољством прича Живковић. - Сам правим кошнице, кујем рамове, правим сатне основе, чистим кућу метлом, ручно берем кукуруз, круним га и мељем на чекићар, пуним џакове, косим траву ручном косом, брусим косу, бријем се, храним керове...

Драган и пчелари, уз помоћ ћерке Мирјане

Воли, каже, и да прошета, а друштво му прави вучјак Пико, водич. Купили су му га унуци за 30 година "живота у мраку", јер му је то била животна жеља.

- Најтеже ми је што нисам могао да гледам како ми одрастају ћерке и унучад. Унуци Урош и Милош студирају медицину, а Нина и Александар сада живе у Дубаију. Створио сам своју визију о њима и они изгледају онако како желим - сетно ће Живковић, док му глас подрхтава од суза.

Иако су га емоције обузеле, Живковић каже да нема речи којима би описао како се осећа, али и да је одавно прихватио свој хендикеп:

- Често заборавим да сам слеп. Сетим се кад ме неко пита о томе, јер за разлику од оних који су рођени слепи, знам какве је боје трава, како изгледа сунце, а како небо... Срећан сам и захваљујући породици од које имам велику подршку. Нарочито од супруге Мирјане.

Спирални циркулар који је Драган направио уз помоћ пријатеља

А она додаје да јој је после супругове несреће било врло тешко.

- Да се нисмо много волели, тешко да бих остала и тешко да би наш брак опстао. Имали смо по 15 година када смо се узели. То је била мода. Кад је Драган доживео несрећу имали смо само по 26 година. Тад сам кућу "ставила", углавном на своја леђа...

СУПРУГА ЗА ВОЛАНОМ

КАДА су били приватни превозници, Марија је радила барабар са њим и свекром Драгишом. Возачки испит је положила баш на дан када је Драган настрадао.

- Моја младица никад није научила да вози камион - каже уз дозу шале Живковић. - Једном умало да изгинемо. На уласку у селу камион је "ухватила" банкина. У трену сам осетио и схватио шта се догађа, чврсто сам ухватио волан и спасао нас сигурне смрти.