ШКРИПИ поледица по плитком снежном покривачу, док ноге клизе низ стрмине Игмана. Од Храснице до Великог поља, колона београдских и сарајевских планинара крчи кроз шуму ка ледини до које су се 28. јануара 1942. - те најхладније ратне зиме у целој Европи, пробили партизани Прве пролетерске ударне бригаде.

Ту су доспели после деветнаесточасовног марша кроз снег и мећаву, како би избегли стезање обруча Друге непријатељске офанзиве (којом је командовао немачки генерал Паул Бадер, а на располагању је имао 35.000 војника - немачких, италијанских, домобранских, усташких). Краљевачи, крагујевачки, шумадијски, београдски и први и други црногорски батаљон, под командом Коче Поповића и са политичким комесаром Филипом Кљајићем Фићом, марширао је на температури од минус 30 степени, носећи на рукама рањене, преузимајући терет и оружје са коња и магараца који нису могли да се успну уз оштре падине. Бела смрт однела је сто седамдесет и двоје, а када се поход завршио, изведено је сто ампутација.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Сутјеска симбол борбе за слободу


После 78 година, на Игман су кренули чланови београдског планинарског друштва "Победа". Седам и по деценија од победе над фашизмом, обележавају обиласком места на којима су се током Другог рата одвијале најзначајније битке. Акција није само меморијална, како кажу организатори, већ прилика да се "на терену" преиспита годинама занемарено историјско наслеђе антифашистичке борбе. Пут до Игмана водио је преко Кадињаче, на коју су се, из Ужица, попели крајем новембра.

На Игману, иако је јануар, нема оштре зиме. Температура је око нуле, али се планина не предаје лако. Није лако попети се. Потребни су снага и напор.

- Како ли је тек било на минус тридесет - пита се неко из колоне, коју "по шумама и горама" воде домаћини: Јасмин Шаљић Шаља, Исмир Делић Жути, Салко Хаднан, Џевад Брдарић, Сулејман Одобашић, Џана Шаљић и Мирсад Хусеиновић, из планинарског друштва "Пријатељи природе". Дом им је управо на Малом пољу, када се прође скијашка скакаоница, понос Олимпијских игара 1984. А скакаоница више ничему не служи. Стоји да подсећа куда је стремила и како је ниско пала некада велика земља, настала на сновима и идеалима оних који су ту промрзли.

Стаза којом се колона креће није она којом су ишли борци. Партизанска маршрута, из правца Јахорине, како тврде домаћини, није безбедна, због терена који није потпуно разминиран. Циљ је исти - Велико поље, одакле су јединице НОБ кренуле ка Фочи. Ту се традиционално у јануару окупи неколико хиљада некадашњих Југословена, који успомену на Игмански марш чувају полажући цвеће на споменик Првој пролетерској, а са тим и право на наслеђе анифашизма.

Ове године, кажу организатори (Савез удружења антифашиста и бораца Народноослободилачког рата Кантона Сарајево) уз оне из региона, стигле су и делегације из Италије, Аустрије и Русије. Код споменика стоји велика Титова слика, а свуда около вијоре се тробојке са петокраком, али и заставе нових балканских држава израслих на југословенским рушевинама.


Београдски и сарајевски планинари, народно коло на Игману Фото М. Краљ

Са титовкама, у шињелима на чијим грудима звецка ордење (из породичног наслеђа, или са бувљака?), на стотине људи стоји поред казана са бесплатним пасуљем. Други се хватају у народно коло - моравац, ужичко. Козарачко нисмо чули. На моменат та сцена подсећа на паузу снимања партизанског филма. Ипак, нису статисти, већ прави људи са правим успоменама. Некадашњи пионири, сада седе главе. У гужви се чују језици и наречја свих народа и народности. Највише их је из БиХ и Словеније. Неки су повели наследнике. Породица Алибеговић, отац, мајка и син, из Доњег Вакуфа, дошла је у "пуној ратној опреми".

- Народ се био скроз изгубио, па се сада мало враћа - објашњава Фахрудин Салихбашић из Сребреника зашто се битка из НОБ-а и даље слави.

Без обзира на зиму, кишу, снег или жегу, Нусрета Беговић из Стоца одлази на све манифестације. Прича како се из времена Југославије најрадије сећа слободе кретања, једнакости, разноликости:

- Могли смо сви заједно, док нам је био наш драги Јосип Броз Тито, који нас је водио. Надам се да ће се људи једном освестити.


Пасуљ на Игману Фото М. Краљ

Ту су и вешти трговци да понуде широку лепезу производа са импровизованих тезги. Титов лик је свуда - на капама, шаловома, дуксевима, мајицама (на једној читамо: "Јосип Броз добар скроз")... Једна вицкаста плетиља изнела је и ручни рад: штрикане "накурњаке".

- Е да су те твоје имали партизани не би се смрзли - добацује помало увређен несуђени купац.

- А ти купи шал!

Са звучника "бију" партизанске: "Иде Тито преко Романије", "Друже Тито, љубичице бела", "Где народна војска прође". Разилазе се полако аутобуси. Одлазе успомене на Југу у сада нове државе.

- Живеће Југославије док има нормалних да је се сећају - кажу наши домаћини. - Важно је да нам деца више не ратују. Јер, ово је Балкан, испод пет дека.


Београдски и сарајевски планинари на Игману Фото М. Краљ

СЦЕНАРИО

СКУПУ на Игману, који је организовао Савез удружења антифашиста и бораца Народноослободилачког рата Кантона Сарајево, претходила је шетња из Брезоваче до Великог поља. На челу колоне је била застава Прве пролетерске, али су организатори одавање почасти антифашистичкој борби искористили да се цвеће положи и на шехидско спомен-обележје борцима Армије РБиХ на Брезовачи. Та два рата, и та два споменика, ни на један начин се не могу спојити - сем намером онога који је осмислио такав сценарио.


Породично Алибеговићи из Доњег Вакуфа

ЈЕДИНИ ПРЕЖИВЕЛИ

И ОВЕ године на Игману је био једини живи учесник епопеје - Словенац Албин Пиберник који је 1942. имао тек 11 година. У колони се нашао заједно с родитељима. Мајка му је умрла од последица смрзавања, а отац погинуо у борби нешто касније те исте године.


ДРУЖЕЊЕ КОД "ТИТА"

ПОХОД на Игман београдски планинари завршили су у сарајевској кафани "Тито". Поздравили су се са својим колегама из "Пријатеља природе", до неког новог дружења, уз бисту Маршала и насловне стране светских часописа са Брозовим ликом, на зидовима. "Освајање" Игмана, претходне ноћи, у дому, прославили су уз "екс ЈУ" хитове, народне песме, севдалинке...