Репортери „Трећег ока“ открили су у Горњачкој клисури остатке неистраженог средњовековног града, тврђаве која је штитила манастир Горњак, задужбину кнеза Лазара. Он га је дао на поклон Светом Григорију Синаиту, за кога се дуго мислило, судећи по надимку, да је испосник са Синаја. Истраживачи су открили да ни ово тумачење није тачно.


Душанова застава


Горњачка клисура је препуна неразрешених мистерија. Једна од највећих је ко је и зашто ово скровито место одабрао да повеже Србију и Свету Гору Атонску у време незадрживог турског пробоја ка Европи. Још је већа мистерија ко је био Свети Григорије Синаит Млађи, познат као и Григорије Ћутљиви или Горњачки.

Најновија истраживања на Светој Гори Атонској доказала су да је он био Србин, учени монах и утемељивач манастира Григоријата на Атосу.

Исполитизована модерна историографија, нарочито југословенска, дуго је покушавала да оспори српско порекло Григорија Млађег и његову ученост, као и његово ктиторство Григоријата. Иако је било познато да је он на Атос дошао из Константинопоља, највероватније из тамошње задужбине краља Милутина. Знало се да је Григорије био образовани калиграф-преписивач и писац, што је превод звања „доброписац”, само је његово српско порекло оспоравано.

Оно је на крају неспорно доказано захваљујући монасима Григоријата, који су одано сачували успомену на ктитора свог манастира. У манастирском зборнику текстова о светитељима, синаксару и у служби ктитору Преподобном Григорију вековима се преноси да је он „из Србије дошао“ и основао манастир Светог Николаја. Откривено је и да су покровитељи овог монаха, док је био на Светој Гори, били и цар Душан Силни и деспот Угљеша Мрњавчевић, што би објаснило и како се у манастиру Горњаку обрела Душанова застава, која је овде вековима чувана. Мистериозно је нестала, као и много драгоцених повеља, током Другог светског рата, када су манастир у касарну претворили немачки војници.


На осматрачници Лазаревог града



Легенде о имену


Григорије Ћутљиви се, по предању, склонио са Атоса у Србију после Маричке битке, у време великог турског прогона. Када се прочуло да у кањону Млаве живи пустињак чудотворац и кнез Лазар је дошао да га упозна, а по предању то се десило у клисури, на месту које се зове Тишина. Легенда казује да је Лазар видео Григорија Ћутљивог са друге стране реке и покушао да разговора с њим, али их је ометао шум брбљиве Млаве. Онда је светитељ наредио: „Тишина, реко!“ и она је утихнула. Лазар је, по легенди, видевши ово чудо, дао да се направи манастир, где се Григорије окружио ученицима и основао преписивачку школу.

Главни храм Лазареве задужбине је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, као и Саборни храм у Хиландару. Црквица у испосници у стени коју је направио скромни Григорије посвећена је Светом Николи, као и она коју је подигао на Атосу, у манастиру Григоријату.


Историчари сматрају да је кнез Лазар подигао манастирски комплекс да учени монах са Атоса у њему направи заштићени верски и културни центар у дубокој и тешко проходној клисури Млаве. У том уском каналу између стрмих литица Вукана и Јежевца, планинских бедема између Подунавља и Браничева, рађа се Горњак, снажан ветар који је био страх и трепет старих лађара у Ђердапу.

По том ветру је кањон, који се у средњовековној Србији звао Ждрело млавско, у новије време назван Горњачка клисура. Тако је настало и уверење да је и манастир Ждрело добио ново „ветровито“ име Горњак.

Међутим, прави разлог због кога је у османлијским тефтерима име манастира промењено у Горњак је извесни, очигледно важан „Горњи град“ који се налазио код манастира. Или прецизније, изнад њега, о чему сведоче остаци тврђаве коју су открили репортери „Трећег ока“.


Тежак успон и велика награда


На старим топографским картама види се да је манастирски комплекс направљен испод планинског врха са именом Грац, односно Градац, што је уобичајен назив за утврђење. Са карте се види да се налази изнад меандра Млаве, на позицији са које је очигледно добар поглед на целу клисуру.

Из неког разлога, наука до сада није обратила пажњу на ово интригантно место. Можда зато што је приступ до њега напоран. Али, то није одвратило репортере „Трећег ока“. Одабрали смо да у истраживање Граца кренемо у зимском периоду, јер је прилаз врху готово немогућ када жбуње озелени и постане жилаво, а на стене изађу змије.

Јануарска сувомразица била је идеална да се запутимо стрмом падином кроз ретко дрвеће ка врху Грац и проверимо да ли на њему заиста постоје остаци Лазаревог града.

Што смо се више пели падином троугластог облика, она се све брже сужавала. На пола пута претворила се у уску камену кресту, оивичену с једне стране вертикалним понором, а с друге веома стрмом падином. Ипак, повремено се на тлу указивало нешто налик стази, а да смо на правом путу открио нам је правилан мали плато усечен у стену. Са њега се пружа савршен поглед на целу клисуру. Ово је једино место у кањону Млаве са кога се види Браничево, врхови Великог и Малог вукана, Јежевца и у даљини Велики крш над Подунављем. Око 300 метара у дубини је меандар Млаве, а призор са ове осматрачнице је готово идентичан слици која се види из испоснице зване Савина вода, у Овчарско-кабларској клисури, познатој и као Српска Света Гора.


Планинари на древном путу изнад клисуре


Даљи пут ка врху отежавали су густо жбуње и кржљава стабалца дрвећа која су се лако изваљивала из гомила камена. С друге стране, то је био јасан и сигуран знак да је корење слабо, јер је плодна земља дубоко испод гомила стена. Оне су биле налик обрушеном притесаном камењу којим су грађене средњовековне тврђаве. Када смо стигли до врха, иза последње барикаде од вегетације указала се чистина, покривена комадима стена, а у њеном средишту озидани камени прстен пречника око пет метара.

- Нема сумње да је реч о остатку куле града, који никада није истраживан. На срећу, један од мојих студента је такође био радознао и попео се до њега. Пронашао је узорке керамике који несумњиво указују да се ту налазило византијско и средњовековно српско утврђење. Логично да владарска задужбина има заштиту и тај локалитет би требало хитно истражити, пре него што га униште дивљи копачи - рекао нам је археолог доцент др Дејан Радичевић, стручњак за средњовековље.

Заборављена Лазарева тврђава за сада остаје мистерија, као и сам манастир Горњак, који у светлу овог открића добија много већи значај.


Ко је био тај човек?


Још је већа мистерија ко је заиста био Свети Григорије Горњачки, испосник који је у 14. веку саградио две светиње, у Србији и на Атосу, удаљене око 1.000 километара. Ко је био тај човек, који је пешке најмање једном прешао тај пут у оба смера? Зашто су га уважавали цар Душан, Деспот Угљеша и Кнез Лазар?

Коначну реконструкцију историјског лика Светог Григорија Горњачкој, данас прихваћеног у науци, направио је после дугих година истраживања образовани игуман светогорског манастира Григоријата, архимандрит Георгије.

Он је доказао да је српски исихаста Григорије сазидао први храм посвећен Светом Николи на хриди где се налази данашњи Григоријат. Какав је то подвиг био, могуће је разумети тек када се дође на Атос. Прилаз Григоријату је лак само са мора и то када је време лепо. Копнени путеви дуж литица су вратоломни и уски, са успонима од којих се губи дах и силасцима од којих шкрипе колена.

Управо тим стазама је на простор Григоријата, тражећи сурово место за подвизавање, дошао Свети Григорије Велики Синаит са ученицима, међу којима је био и српски монах Григорије Млађи. Годинама касније, када је и сам постао духовни учитељ, он се вратио на место где је учио од Григорија Великог.

Када је видео натприродно светло око уске стене са три стране окружене морем, протумачио је то као Божји знак и са ученицима на тој хриди подигао је манастир посвећен Светом Николи Чудотворцу. Археолози су потврдили да је предање тачно. Први синаитски манастирчић Григоријат подигнут је у време када је Света Гора била део Душановог царства.

Пораз војске Мрњавчевића на Марици изазвао је метеж и панику и међу Светогорцима. Многи од њих су кренули да траже спас у Србији, последњој слободној територији која се одржавала пред османском плимом. Григорије је остао на Атосу и довршио манастир, а затим је у Србију довео ученике у манастир Ждрело, који му је 1379. дао кнез Лазар. Пошто је ту установио верски и културни центар,

по предању, Свети Григорије се вратио у Григоријат, где је и умро. По истој легенди, његове мошти су после великог пожара 1761. последњи српски монаси из овог манастира пренели у Горњак.

Ово предање је 1846. забележио први српски истраживач Атоса, Димитрије Аврамовић:

Кад је монастир горео онда су његово тело (Григоријево) калуђери изнели из Свете Горе и до данас не зна се гди је. У овом су монастиру млоге србске рукописне књиге и дипломе биле (а може бити да и сад што има) но кад су Срби после пожара Светог Григорија однели, онда су и књиге и дипломе са собом узели. Тако казују Грци“.


Фреска кнеза Лазара у манастиру Горњак



СВЕТАГОРАГОРЊАЧКА


Постојање тврђаве изнад манастира Горњака није никакав изузетак, јер би у средњем веку било незамисливо да владарска задужбина нема заштиту. Нарочито у Горњачкој клисури, око које су одвајкада водили важни путеви и за чију се контролу често ратовало.

О томе сведоче литице и висови кањона начичкани остацима утврђења, од преисторије до средњег века, сазиданих на невероватно неприступачним позицијама. Вероватно због тога те утврде и нису много истраживане. Само нешто мало више од њих су проучавани остаци још два манастира у стенама клисуре, званих Митрополија и Благовештење. Предање и за њих, као из Горњак, наводи да су били преписивачке школе.

Три манастира у једном кањону, на малом растојању, подигнути у кршу, непогрешиво указују да је простор Горњачке клисуре био Света гора. У средњем веку тако су називане тешко доступне области у које су долазили да живе монаси посвећени тиховању и писању.

Први по достојанству међу тим манастирима био је Ждрело, данашњи Горњак. Он је једини до данас остао жив и надалеко познат по чудотворним моштима Григорија Синаита Млађег, знаног и као Ћутљиви и Горњачки. Једном годишње, на Ђурђевдан, из стене испод испоснице потеку капљице воде коју народ назива Григоријеве сузе. Оне се пажљиво скупљају кашичицом, јер се верује да лече очне болести.

Да је Свети Григорије био веома угледан и за живота сведочи чињеница да му је кнез Лазар сазидао манастир баш тамо где је монах желео.


(Треће око)