РАД ослобађа. Идеја срочена у једанаест слова, пре 80 година одвела је у смрт готово 60 милиона становника наше планете. Иза капије над којом је написана, у концентрационом логору Аушвиц, умрло је милион и две стотине хиљада Јевреја, Рома, Словена...

На истом том месту, са екипом канала Вијасат хистори, покушавамо да замислимо музику оркестра који је некада чекао одмах иза електричне ограде и знака "стој". Оркестра који је корацима будућих логораша давао ритам, не дозвољавајући им да у сопствени кошмар, у таму, уђу без реда и контроле. Ни пребрзо, ни преспоро. Таман оним темпом којим се, прошавши испод нацистичког гесла, за собом оставља идентитет, а постаје број.

- Немојте заостајати. Да бисмо обишли оба дела логора, и Аушвиц и Биркенау, морамо да будемо брзи - упозорава нас портпарол музеја Павел Савицки.

Музеј или спомен-обележје најсрамнијег поглавља у историји човечанства? Шта је Аушвиц данас?

Блокови једноспратница од црвене цигле. Пошљунчени путељци који их деле. Врбе. Старе уличне светиљке. Торањ. Зид. Вила Рудолфа Хеса, команданта логора, коју је његова супруга опремала стварима логораша и са аријевским поносом називала "Рај". Све је ту. На први поглед, можда и превише стварно и музејски утегнуто да би се замислио бат спорих корака оних који су газили тај исти шљунак марширајући у пакао. Али бол којим одише сваки милиметар овог мрачног места не може се сакрити.

Већ на првом кораку уз степенице које нас воде у једну од зграда, у само гротло очаја из ког не допире вапај већ мук од кога се грчи желудац - стоји први језиви подсетник. Средина сивог гранитног степеништа је црна. Излизана. Улегла. То удубљење направили су кораци свих оних који су на овом месту, током пет година постојања логора, оставили свој живот. Полудигнуто стопало на тренутак стоји у ваздуху. Немоћно да додирне истину - то је пут у смрт. Један од многих којим смо касније корачали.

Од тренутка када смо у њега крочили, Аушвиц нас је заробио свом својом тежином. Од соба у којима су спавали на поду, њих 20 скучених у једва исто толико квадрата, до зидова ходника прекривених редовима фотографија оних који су међу њима оставили душе...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Лех Валенса: Треба признати ко је ослободио Аушвиц

На трен застајемо пред фотографијама. Милиони очију гледају у нас. Све су исте. Изгубљене. Није им јасно због чега су ту. Само гледају у објектив. Испод ликова уредно стоје записани основни подаци: име, презиме, земља, град из ког долазе и оно што је нацистима било изузетно важно да би своје жртве боље и прецизније класификовали и одредили им начин смрти коју су им готово са уживањем припремили - национална, верска, сексуална и свака друга припадност. Испод, на крају свега, број дана које је свако од њих провео у Аушвицу. Само њих 7.500 је дочекало Црвену армију и ослобођење.

Оно што је за њима остало не може се сакрити. Попут опомене, иза застакљених просторија немо стоје сведочанства. Историја која се не може порећи. Милиони кофера. У њима су њихови власници донели делиће живота, које су им немачки официри одузимали на уласку, иронично им наређујући да запишу на њима имена да би им их касније вратили. Милиони пари обуће - сељачких опанака, радничких чизми, елегантних мушких салонки, дамских ципелица на штиклу, дечјих, учитељских, докторских, адвокатских, каљавих надничарских... Набацане као у излогу, на непрегледним гомилама које попут удараца песницама у стомак избијају дах, све су оне ту биле једнаке - својим бившим власницима непотребне. Баш као и милиони наочара, ортопедских помагала, играчака, посуђа, стогова косе од којих су се шиле униформе и пунили јастуци. Све оно што је чинило једну, на овом месту тако мрску и презрену, творевину - људско биће.

Портпарол Павел Савицки

Шине нас воде у Биркенау. Последњу станицу за све оне који су икада крочили у Аушвиц. Данас зелени травњаци прекривају некада прашњаву пустош међу бескрајним редовима приземних барака у којима су смрт чекале хиљаде логораша. Возови су се заустављали у центру логора. Стари, болесни и најмлађи - бебе и деца неспособна за рад, убијани су први. Пред собом замишљамо силуету жене која своје највољеније спушта у блато и одриче га се. То је био једини начин да бар она преживи, јер оно свакако неће.

- Да би избегли панику, прорачунати Немци су мајке са децом у наручју одмах слали у гасне коморе. Тако бебе не би плакале - објашњава нам наш водич, водећи нас ка крајњем одредишту људи које су у Биркенау довозили возови смрти, према гасним коморама, испод којих су били крематоријуми.

Данас су то рушевине из којих се још осети мирис чађи. Немци су их при напуштању логора срушили да би прикрили доказе.

- Онима који су вођени ка гасним коморама говорено је да иду на туширање. Делили би им сапуне и пешкире. Пред овим зградама некада су били травњаци на којима је било много цвећа и фонтана. Све је било уређено тако да би се логораши опустили и да не би паничили. Када би сви заједно ушли у просторију, врата би се затварала, и кроз рупе у плафону, у конзервама би био убациван гас циклон Б. Стражари који су били задужени за чишћење тих просторија, а који су такође били заробљеници, сведочили су да су врисци били готово нељудски. По правилу, када би отварали врата да изнесу тела, слика би увек била иста. На дну су били најслабији. На врху су били снажнији. Људи су се током тих 30 минута до коначне смрти тукли за живот попут животиња.


ПТИЦЕ

ПРЕ него што нас је испратио са овог места туге, Савицки нам је открио још једну истину о Аушвицу, и о људима.

- Прича да птице нису надлетале логор годинама после његовог затварања је лаж. Птице никад нису одлазиле. Оне су животиње и део су природе. А у природи животиња није да једне другима чине намерно зло. Једина животиња која то чини је човек. То што се човек плаши онога што је учинио у Аушвицу, птицама ништа не значи. Оне ће увек бити ту.